Идентитет се најпростије дефинише као колективно самоодређење једне групе, као оно што њу чини тим што она јесте. Узевши у обзир све компоненте које чине српски идентитет, две су имале пресудну улогу у нашем формирању и самоодређењу; наша историја и наша СПЦ. Ове две нарочито, остале мање-више.
Узевши у обзир прву компоненту, нашу историју, видимо да на највећи део ње можемо бити са правом поносни и да је она битна у (само) одређењу у смислу свести о сопственој, некадашњој, величини, снази, моћи и утицају. Међутим, она не би требало да послужи као "седатив" за националну уљуљканост и комфорност, те "маштања" о прошлим временима и ламентирања над њима, напротив, већ као подстицај да достигнемо стару славу и стари сјај.
Што се тиче СПЦ, у периоду када нисмо имали државу, Црква нам је била и Црква и Држава. Њена пресудна улога у очувању средњевековног наслеђа и његовог "усађивања" у нововековни српски идентитет је немерљив.
На ова два стуба се формирала српска нација. Поред њих, велику улогу су имале и оне мање пријатне и лепе појаве и процеси; сеобе, страдања, егзодуси, преверавања, геноциди.
На снази и самосвести Срба преко Дрине, највише се види сједињење ових елемената. Тако здружени, они су инспирисали Србе на све храбре подухвате у периоду 1992-1995.
Док је одсуство државе у периоду НДХ било главни разлог за српско страдање, дотле је Република Српска била (и остала! ) гарант за српски о(п)станак преко Дрине, тј. између Дрине, Уне и Саве.
Водитељ емисије је Никола Јовић. Извор: Правда/HelmCast
