Пише: Мирослав Лазански Ако погледате фотографије споменуте господе за време разговора са председником Србије, Александром Вучићем, видећете да споменута два господина напросто кидишу, њихова су лица напета, очи ужагрено фиксирају саговорника на другој страни стола. Као да се ради о одлучујућем моменту избијања, или спречавања трећег светског рата. А на другој страни стола, председник Вучић са две љупке даме и још један господин. Сасвим опуштено...
Елем, сада нам је индиректно поручено да можда ипак можемо да „седимо на две столице”. Можда је неко паметан у Стејт департменту проценио да не треба терати Србију да изабере једну столицу, јер већина народа у Србији би, када би морала да бира између америчке и руске столице, изабрала руску. Пошто се та руска у Србији доживљава као српска. Барем код већине народа. Зашто је то тако, нешто је дужа прича. Ко не верује нека провери. На изборима...
Америчке примедбе да морамо, ако хоћемо у ЕУ, одмах усагласити нашу спољну политику са политиком ЕУ, што значи увести Русији санкције, непринципијелног су карактера. Пре месец дана 28 директора највећих немачких компанија боравило је у Москви и имало састанак са председником Русије Владимиром Путином. Нису причали о времену, или фудбалу, већ о повећању немачких послова у Русији. Очекујете ли да ће амерички амбасадор у Берлину јавно критиковати ту посету? Таман посла, тај тамо зна правила Бечке конвенције. Наравно, зна их и екселенција у Београду, али што не покушати ако се може...
Америчко-српски разговори о Косову, или америчке примедбе о односима Србије и Русије у старту су оптерећени неприхватањем САД било какве критике њиховог става, критике која се заснива на принципима. Америка жели светску хегемонију на политичком, економском, војном, културном и идеолошком плану. Управо оно што Макс Вебер назива „харизматском доминацијом”. И не жели да то изгуби. Контрола над речником, концепцијама и смислом. Она приморава да се износе проблеми које она ствара речима које сама предлаже. Обезбеђује шифре које омогућавају да се дешифрују загонетке које сама намеће. Укратко, амерички деспотизам. Ако не балансираш врло опрезно, могу да покушају да дестабилизују Србију: Рашка област, економија и информациони системи. Исти тај метод користи се у Јужној Америци, само уместо Рашке тамо је нарко-трафик.
Руски „мигови 29” нису узбудили само господина Хојта већ су и бивша нам браћа поскочила све доказујући како смо добили „крнтије”, како је питање када ће ти авиони бити модернизовани и уопште и летети, и како ће Хрватска добити од САД нове ловце „Ф-16 блок 70”, који имају неке особине авиона пете генерације, поред свега радар пете генерације. Слатко сам се смејао тим написима: линија за производњу авиона „Ф-16” већ је неколико година угашена, фабрици се не исплати опет покренути производњу „Ф-16” за само 12 комада, колико наводно треба Хрватима, авион „Ф-16 блок 70” нема „стелт” карактеристике да би био пета генерација, радар пете генерације имају само авиони „Ф-22” и „Ф-35” и сада ће Амери баш тај супертајни радар дати Хрватима. Од којих би неко за лепу свотицу, долара, еврића, или кунића то предао Русима. Авион „Ф-16 блок 70” није добио нити један амерички савезник, Емирати имају „Ф-16 блок 60”, па чак ни Израел нема „Ф-16 блок 70”. Највише што Хрватска може да добије јесте полован „Ф-16”, можда од Израела, што неће бити баш јефтино, или полован „Ф-16” из састава америчке Националне гарде, што такође када се узму трошкови преобуке са „мига 21” на „Ф-16”, па трошкови одржавања плус логистика, која сада за „Ф-16” у Хрватској не постоји, биће то леп трошак. Могуће је да се Загреб одлучи за шведски „грипен”, али то такође није јефтин авион, захтева сложену логистику, а осим тога је и једномоторац, као и Ф-16. Могућ је и лизинг шведских „грипена”, Чеси лизинг 14 „грипена” на десет година плаћају годишње око 70 милиона евра.
У Србији има и оних који сада постављају питања зашто је тако дуг процес ремонта и модернизације „мигова 29”. Погледао сам документ Министарства одбране број 595-5 од 15. јула 2010. године о модернизацији наших „мигова 29”. Редослед и рокови пружања услуга: од дана ступања на снагу Уговора број 2082-196-06 од 23. јануара 2007. године у току десет месеци на једном авиону „миг 29” и на једном „миг 29УБ”, а 12 месеци на два авиона „миг 29”. Пети авион није био обухваћен уговором.
Бугари су разговоре о модернизацији својих 16 „мигова 29” започели још у децембру 2001. И до данас нису их модернизовали... Зашто СНС не смме да открије како је финансирала кампању сазнајте ОВДЕ. Извор: Политика
