Правда

Пише: Мирослав Лазански Ниг­де дру­где у све­ту, у не­ком ра­ту, му­же­ви ни­су оста­вља­ли же­не, а же­не му­же­ве са­мо због на­ци­о­нал­не при­пад­но­сти, као што је то би­ло у су­ко­би­ма на про­сто­ру не­ка­да­шње Ју­го­сла­ви­је. Аме­ри­кан­ци су се то­ком ра­та же­ни­ли Ви­јет­нам­ка­ма, по­сле Дру­гог свет­ског ра­та и Ја­пан­ка­ма, са­мо су Ср­би, Хр­ва­ти и Му­сли­ма­ни због ра­та оста­вља­ли сво­је брач­не парт­не­ре. Исти­на, ста­ти­стич­ки гле­да­но, Ср­би и Срп­ки­ње би­ли су у то­ме и нај­не­ви­ни­ји, од­но­сно нај­вер­ни­ји да­тој брач­ној за­кле­тви ба­рем што се ти­че оп­стан­ка за­јед­ни­це. На аме­рич­кој вој­ној ака­де­ми­ји Вест по­инт ка­дет ко­ји пре­ва­ри де­вој­ку гу­би пра­во шко­ло­ва­ња - „Ни­је ве­ран де­вој­ци, не­ће би­ти ве­ран ни за­кле­тви, ни ар­ми­ји“. Да ли и тај мен­тал­но-по­ли­тич­ки кон­текст де­ли­мич­но об­ја­шња­ва нај­но­ви­је за­хла­ђе­ње из­ме­ђу слу­жбе­ног За­гре­ба и слу­жбе­ног Бе­о­гра­да око по­ди­за­ња спо­ме­ни­ка на­род­ном хе­ро­ју ма­јо­ру Ми­ла­ну Те­пи­ћу у Бе­о­гра­ду? За нас је он хе­рој, за Хр­ват­ску ни­је. Ми сма­тра­мо да је ма­јор Те­пић остао ве­ран сво­јој вој­нич­кој за­кле­тви и др­жа­ви СФРЈ, но­ва хр­ват­ска др­жа­ва ту про­шлу др­жа­ву и за­кле­тву очи­то не при­зна­је. Не­ве­ро­ват­но је да ни­ко у Хр­ват­ској не сме ни да­нас јав­но да ка­же: у мо­мен­ту ка­да је ма­јор Те­пић ди­гао у ва­здух скла­ди­ште му­ни­ци­је Бе­де­ник, Хр­ват­ска још ни­је би­ла ме­ђу­на­род­но при­зна­та и ЈНА је би­ла је­ди­на ле­ги­тим­на вој­на си­ла на про­сто­ру Хр­ват­ске. Све оста­ло су би­ле иле­гал­не па­ра­вој­не фор­ма­ци­је. На­рав­но да се то у Хр­ват­ској не сме из­го­во­ри­ти, јер би то до­ве­ло у сум­њу слу­жбе­ни ка­рак­тер ра­та ко­ји је та­мо во­ђен. Ма­јо­ра Те­пи­ћа у Хр­ват­ској оп­ту­жу­ју да је ди­жу­ћи у ва­здух скла­ди­ште му­ни­ци­је убио и 11 при­пад­ни­ка хр­ват­ске вој­ске, ко­ји су на­па­да­ли то скла­ди­ште, а ти ко­ји су на­па­да­ли скла­ди­ште би­ли су по ме­ђу­на­род­ном пра­ву, у то вре­ме, па­ра­вој­на фор­ма­ци­ја. Јер, Хр­ват­ска је ме­ђу­на­род­но при­зна­та тек по­чет­ком 1992. го­ди­не. Но, да све те прав­не фи­не­се оста­ви­мо по стра­ни, фе­но­мен вој­нич­ке за­кле­тве и вој­нич­ке жр­тве при­зна­ван је и по­што­ван у ра­то­ви­ма чак и од не­при­ја­те­ља. Два по­руч­ни­ка бој­ног бро­да Ју­го­сло­вен­ске кра­љев­ске мор­на­ри­це Ми­лан Спа­сић, Ср­бин, и Сер­геј Ма­ше­ра, Сло­ве­нац, ни­су до­зво­ли­ли да у април­ском ра­ту 1941. њи­хов ра­за­рач „За­греб“ пад­не у ру­ке Ита­ли­ја­ни­ма. Ра­за­рач се на­ла­зио у Бо­ки Ко­тор­ској и по­са­да је оче­ки­ва­ла да ис­пло­ве и при­дру­же се са­ве­зни­ци­ма у Сре­до­зе­мљу. Но, из­да­ја у вр­ху Рат­не мор­на­ри­це оне­мо­гу­ћи­ла је по­крет бро­да, тек не­ко­ли­ко ма­њих бро­до­ва, јед­на под­мор­ни­ца и не­ко­ли­ко хи­дро­а­ви­о­на ус­пе­ло је да на­пу­сти Бо­ку и оде пут Отран­та. Ко­ман­дант ра­за­ра­ча „За­греб“, ка­пе­тан бој­ног бро­да Ни­ко­ла Кри­зо­ма­ли, у НДХ је по­сле био у ка­би­не­ту Ан­те Па­ве­ли­ћа и Ар­ту­ко­ви­ћев са­рад­ник, да­кле Кри­зо­ма­ли је на­ре­дио це­ло­куп­ној по­са­ди ра­за­ра­ча да на­пу­сти брод, јер се ра­за­рач мо­ра пре­да­ти у ис­прав­ном ста­њу Ита­ли­ја­ни­ма. Пр­ви је си­шао са ра­за­ра­ча на­ре­ђу­ју­ћи по­руч­ни­ци­ма Спа­си­ћу и Ма­ше­ри да и они то учи­не. Сто­је­ћи на ко­манд­ном мо­сту бро­да, по­са­да се већ ис­кр­ца­ла и би­ла на га­ту, Спа­сић и Ма­ше­ра су од­го­во­ри­ли Кри­зо­ма­ли­ју: „Град За­греб је из­дао, ра­за­рач За­греб не­ће из­да­ти“. Ма­ше­ра је по­ди­гао рат­ну за­ста­ву, обо­ји­ца су јој са­лу­ти­ра­ли и де­то­ни­ра­ли прет­ход­но по­ста­вљен екс­пло­зив у бро­ду. По­сле стра­хо­ви­те екс­пло­зи­је ра­за­рач је по­то­нуо, те­ло Ми­ла­на Спа­си­ћа про­на­ђе­но је по­сле не­ко­ли­ко да­на. Са­хра­ни у Са­вињ­ској ду­бра­ви при­су­ство­ва­ла је ма­са на­ро­да, вој­ни све­ште­ник Ни­ко­ла Ман­дић за­вр­ша­ва­ју­ћи опе­ло ре­као је: "Сла­ва ти, но­ви Син­ђе­ли­ћу!". На са­хра­ни је био и вод ита­ли­јан­ске вој­ске да из­вр­ши по­ча­сну паљ­бу, офи­цир ко­ји је ко­ман­до­вао во­дом из­ја­вио је: „Ми, Ита­ли­ја­ни, и са­ми мо­ра­мо да се угле­да­мо на ова­кве хе­ро­је као што су би­ли ју­го­сло­вен­ски мор­на­рич­ки офи­ци­ри. Са­мо ако и ми бу­де­мо има­ли та­кве ју­на­ке, Ита­ли­ја мо­же до­би­ти рат“. За вре­ме са­хра­не, у знак по­ча­сти, гро­бље су над­ле­те­ли ита­ли­јан­ски ави­о­ни. Го­ди­ну да­на ка­сни­је, у бри­тан­ској по­мор­ској ба­зи на Мал­ти от­кри­ве­на је спо­мен-пло­ча с име­ни­ма Ми­ла­на Спа­си­ћа и Сер­ге­ја Ма­ше­ре, као при­мер ка­ко се бра­ни др­жа­ва. Ен­гле­ски пу­бли­ци­ста А. Д. Ди­вин је у свој књи­зи о нај­ве­ћим по­мор­ским под­ви­зи­ма у Дру­гом свет­ском ра­ту Спа­си­ћу и Ма­ше­ри до­де­лио по­ча­сно ме­сто ис­ти­чу­ћи да је то пр­ви слу­чај у исто­ри­ји свет­ских рат­них мор­на­ри­ца да мла­ђи офи­ци­ри диг­ну у ва­здух брод, по­то­ну са њим, док ко­ман­дант бе­жи са бро­да. Мар­шал Ти­то је 28. ју­на 1973. го­ди­не пот­пи­сао указ ко­јим су по­руч­ни­ци бој­ног бро­да Ми­лан Спа­сић и Сер­геј Ма­ше­ра од­ли­ко­ва­ни Ор­де­ном на­род­ног хе­ро­ја. Не са­мо фа­ши­стич­ка Ита­ли­ја, већ је и со­ци­ја­ли­стич­ка Ју­го­сла­ви­ја при­зна­ла хе­рој­ство офи­ци­ра ју­го­сло­вен­ске мо­нар­хи­је. Исто то хе­рој­ство при­зна­то је и по­руч­ни­ку бој­ног бро­да Алек­сан­дру Бе­ри­ћу, ко­ман­дан­ту реч­ног мо­ни­то­ра „Дра­ва“ у април­ском ра­ту 1941. Ма­јор Ми­лан Те­пић и вој­ник Сто­ја­дин Мир­ко­вић бра­ни­ли су обје­кат ЈНА у Хр­ват­ској, у СФРЈ. Бра­ни­ли су та­да­шњу др­жа­ву, бра­ни­ли су сво­ју вој­нич­ку и офи­цир­ску част. Ко­ју су мно­ги 1991. из­да­ли. Као и 1941. И сви ти ко­ји су је из­да­ли за­вр­ша­ва­ли су ци­вил­не шко­ле и вој­не ака­де­ми­је у Ју­го­сла­ви­ји. Не у шу­ми, и не у Ка­на­ди, или Аустра­ли­ји. Ве­ру­јем да мно­ги у Хр­ват­ској ин­тим­но при­зна­ју хе­рој­ство ма­јо­ра Те­пи­ћа, на­рав­но јав­но то не­ће рећи. Не због Те­пи­ћа, већ због соп­стве­не из­да­је... А колика је, према мишљењу мирослава Лазанског, реална војна моћ Европе без америчке подршке, прочитајте ОВДЕ. Извор: Политика