Правда

Пише: Миланко Шеклер  

То бездушје и бесмисао посрнуле и залутале овоземаљске Србије, у којој данас сви битишемо како и колико можемо, васрсло је небеску Србију и подарило јој моћ већу него икада до сада. Цинизам је да нам је тек голо и сирово зло показало прави смисао и значај истине, правде и добра и то боље и јасније него што су нам то поручивали сви наши славни и преци и свеци!

Има ли ико данас у Србији, без обзира на општу беспомоћност и безнадежност, ко ствара осећај тоталног пораза и краха свега онога у шта смо веровали читавог живота, а да се у исто време и баш због таквих околности не осећа моћније и снажније него икада до сада? Уместо да несумњиво бескрајна снага и сила зла пред нама и у нама изроди страх и поведе нас пут предаје и издаје (као једине реалне алтернативе ако желимо добро себи и својој деци), десило се нешто неочекивано и потпуно супротно - сигурнији смо више него икада, да само један пут води напред, а то је пут испуњења завета наших предака. И зато народ у Србији, баш у овим тешким временима, и зна и осећа да више назад нема и да моћне и огромне зидине зла, које нас окружују са свих страна, значе само једно - да се једини излаз налази сада само право увис, право изнад нас, и да се вечита тежња за добротом, истином и правдом не сме прекинути, ни по коју цену. Јер баш ту, по завету наших предака занавјек исту, занавјек неупитну и највећу вредност, морамо сачувати као своју најважнију посебност и као најмоћнију и вечну границу између зла у нама самима, између зла око нас (кала и блата данашње овоземаљске Србије) и оне заветне небеске Србија која превазилази значај свих наших и појединачних и заједничких живота. Тако један од аманета сам себе остварује и гласи: занавјек се мора тежити добру, истини и правди, уколико се жели занавјек и вечито живети и постојати.

Вечита тежња овоземаљске и посрнуле Србије - миту небеске Србије, који све нас води добру истини и правди, као свом јединственом миту о остварењу и постању - једино је могућа ако се увек и свакодневно буде огледала у оној небеској Србији која попут неког духовног огледала виси изнад свих наши глава (свих нас у Србији, без обзира о коме се ради). Али, не као неко проклетство, већ као највећа милост наших славних предака, а уствари, Божјих светаца. Колико год да је овоземљаска Србија данас посрнула, духовно огледало небеске Србије ће увек бити њен непогрешиви путоказ, без обзира на то колико је окружена и прожета злом. Вековима већ, када све потоне и нестане и када никакве наде нема, то је за Србију увек био једини излаз и спас. И тако и данас.

И зато, не бој се и не плаши када данашњи вођа Србије заурла на тебе, назове те нерадником и лењивцем (иако ти већ деценијама радиш и од тог свог рада како-тако живиш а он и његова целокупна породица живе већ деценијама на државним јаслама у која и ти сено већ деценијама полажеш). Не бој се и не плаши његове охолости и бахатости, његове недозрелости и агресивности, његовог простаклука и надобудности. Не бој се његових испразних претњи како ће он променити свест Србији и од ње направити рај. И сам знаш како су се завршили сви покушаји несумњиво много способнијих и већих људи од њега маленог да направе рај на земљи, а можеш само замислити како ће његов скончати. Тај геније, који твоју земљу данас води, има (као и сваки геније) и своје генијалне и најгенијалне потезе. Иако их има много, ја ћу се овде позабавити само оним његовим несумњиво најгенијалнијим потезима.

Шта то као везивно ткиво, сем Александра Вучића, повезује Ану Брнабић и Лазара Крстића (сем што имају скоро исти стас, односно, хоћу рећи, заступају идентична економска гледишта и то баш она која данас - широм читавог света и нарочито Европе - многе најнапредније земље ужурбано напуштају).

Пре само неколико година, општи хвалоспеви о Лазару Крстићу - покренути од стране ондашње (и садашње) врхушке - прогласили су га својеврсним генијем са Јејла. Насловне странице таблоида и оне мало (али само мало) озбиљније штампе биле су затрпане његовим сликама и изјавама. Геније је тада, како је обавештавала штампа, довео своју екипу младих сарадника да спашавају Србију. Господар Вучић (а и сам Лазар) нам је причао ловачке приче о њиховом „првом разговору“, који се десио касно ноћу - тачније, негде око поноћи - када га се, како нам рече Лазар, онај који никада не спава и не одмара се, ето, сетио и позвао га да се придружи његовом тиму снова који ће наступати у јавности под именом Влада Србије. И, геније са Јејла је одмах преломио и жртвовао се повратком у своју домовину да покуша да спашава будућност своје вољене Србије и то, јелте, за много мање новце него што је у том тренутку примао на својој тадашњој пословној позицији у САД.

Интересантно је да се, после само непуних годину дана од тог свог неславног експеримента у Србији, вратио у ону исту компанију у САД из које је и дошао, само на знатно вишу позицију. Вероватно је ту нову, вишу позицију у америчкој компанији заслужио својим несебичним и родољубивим радом за интересе Владе Србије. Сходно томе, произилази да америчке компаније толико цене испољавање патриотизма и родољубља код прве генерације миграната из Србије, да то одмах награђују високим позицијама у својим компанијама, како би их финансијски што боље наградили за испољени патриотизам. Аха, баш тако. Баш исто онако како су странци наградили и огроман допринос Србији који је дао Божидар Ђелић, долазећи у Србију без игде ичега, а одлазећи из ње са десетинама милиона евра. Или онако како је то заслужио и гувернер Радован Јелашић. Или можда онако како је то такође заслужио Горан Питић. Или онако како је то заслужио Горан Свилановић или можда онако како то и даље одрађује сироти Александар Влаховић. Итд, итд.

Иако овом реченицом ризикујем да будем исувише личан, што ево одмах и јавно признајем, мислим да је једина добра страна ангажовања Лазара Крстића у Влади Србије било то што сам његовим, по мени скандалозним, постављењем за министра финансија био толико испровоциран да сам се по први пут у свом животу јавно огласио, то јест написао свој први аналитички текст и објавио га баш на овом истом порталу који се бави актуелним друштвеним, економским и политичким питањима. Текст је био толико читан да га је, на моје изненађење, пренео и тада врло читани недељник „Печат“ на свом сајту, што је довело до тога да сам, у складу са својим слободним временом, почео редовно да коментаришем сва она дешавања у Србији и свету о којима сам имао властито мишљење и став, у нади да би то можда могло бити интересантно још понеком у Србији.

Што се мене тиче, то је све добро што је од Лазара Крстића остало или краће речено Нису од њега остали чак ни дугмићи!

У међувремену, ево нам поново једне личности у данашњој Влади Србије (и то на њеном челу), која ме, не знам због чега, неодољиво подсећа на нашег Лазара Крстића. То је нова премијерка, Ана Брнабић. Чудим се да се није сетила да ангажује поново нашег генија са Јејла да јој помогне у спашавању Србије. Нешто ми говори да би Србија би из те њихове, свакако плодоносне сарадње засигурно процветала и много тога доброг добила.

Шалу на страну, зар има људи у Србији који заиста верују да је за премијера Србије изабрана Ана Брнабић због својег врхунског образовања и професионалних и стручних квалитета и искуства, а не због своје сексуалне оријентације? Зар није очигледно да је њена сексуална оријентација њена једина права квалификација за ту највишу позицију извршне власти у Србији, јер је - као таква - у потпуном складу и сагласности са данашњим уврнутим друштвеним вредностима која се тренутно заступају у западном свету и самим тим представљају, по председнику СНС и председнику Србије, одличну прилику за промоцију Србије као земље која је, не само достигла те уврнуте вредности које Европска унија захтева, него их још и прешишала? Дакле, лажна промоција Србије као друштва промењене свести и морала - то је оно што је Ану Брнабић довело на сам врх извршне власти у Србији. А сада и докази.

Још онда када је председник Србије саопштио име свог мандатара Владе Србије, ја сам се упознао са њеном јавном биографијом и одмах потражио мишљење и помоћ стручних људи (истакнутих економиста из наше земље и иностранства) о квалитету образовних институција које је похађала наша актуелна премијерка, а то су: Универзитет Нортвуд (Northwood University), на ком је дипломирала пословну администрацију и Универзитет Хaл (University Hull), где је добила диплому МБА из маркетинга. Одговор свих њих био је мање-више идентичан, а овде ћу вам само као пример цитирати мишљење једног истакнутог економисте из Србије са вишедеценијским искуством рада у струци и то и у земљи и у иностранству: "Хал је слаб универзитет у Великој Британији, а за Нортвуд универзитет никада у животу нисам чуо. Дакле, Брнабићкин академски педигре је мршав. Међутим, то је најмањи проблем. И да је завршила астрофизику на МИТ, проблеми са њеним избором били би и даље огромни" - крај цитата!.

И сам сам се уверио у изречено прегледајући детаљно сајтове оба поменута универзитета. На страну то што интернет портал Хал унивезитета изгледа као сајт неке од агенција за промоцију препоручујем свима да погледају наведене сајтове. Лично ми је некако најнеобичније било то што студије пословне администрације, које је завршила наша премијерка, нуде у неколико модула (облика) и ја ћу вам их овде све укратко навести:

1. Accelerated MBA (убрзано МБА студирање) - траје укупно 12 месеци и подразумева дневне обавезе преко радне недеље.

2. Traditional MBA (традиционално МБА студирање) - траје укупно 24 месеца и подразумева вечерње обавезе током 2 вечери недељно, уз појашњење да то значи да студент треба да одвоји 12 до 18 часова недељно за читање и припрему.

3. Evening MBA (вечерње МБА студирање) - траје укупно 24 месеца, а подразумева једно вече недељно обавезног присуства, односно 12 до 18 часова недељно читања и припреме.

4. Weekend MBA (викенд МБА студирање) -траје 24 месеца и подразумева обавезе на факултету током викенда, и то петком од 18.00 до 21.00 и суботом од 08.00 изјутра до 14.00 поподне). Такође, захтева 12 до 18 часова читања и припреме током сваке недеље.

5. Online MBA (интеренет МБА студирање) - траје 24 месеца или 15 до 20 часова недељно проведеног на интернету и сајту факултета.

Уз то, факултет се највише труди да привуче своје будуће студенте међу већ запосленим људима.

Дакле, ради се о факултету који је комбинација радничког универзитета, вечерње школе за одрасле, викенд школе и студирања преко интеренета. Након овога, мени некадашњи Мегатренд (па једно време Џон Незбит, па опет Мегатренд универзитет), изгледа као Храм знања и науке.

Ја заиста мислим да више нема потребе све наведено додатно коментарисати. Само бих додао да овај факултет има посебне програме студирања за одрасле и за војнике након служења у војсци САД. На шта вас то подсећа?

Даље, из њене биографије се види да је од 2001. до 2011. године радила за различите америчке консултантске невладине организације, финансиране од стране УСАИД, чији рад пак финансира директно амерички буџет. Од 2011. године до 2016. године она ради у америчкој компанији Continental Wind Serbia, која се бави развојем ветропаркова у Србији. Такође се истиче да је учествовала у развоју НАЛЕД-а (што у преводу значи Национална алијанса за локални економски развој).

Заједничко за све досадашње послове које је обављала Ана Брнабић као економски и маркетинг стручњак јесте само то да је увек бивала на раним местима на којима је несебично и својски исисавала и трошила буџетска, то јест државна средства. При чему, она није правила разлику у томе да ли је то новац америчког буџета (преко УСАИД) или пак америчке компаније за развој ветропаркова (чији се профит заснива на чињеници да произведену електричну енергију на крају продају држави Србији по вишеструко већој цени од тржишне, а држава Србија је у обавези да, тако скупо плаћену електричну енергију, испоручује крајњим корисницима по важећој тржишној цени која је вишеструко нижа). Па ни у НАЛЕД-у, где је трошила средства углавном пореклом од локалних самоуправа, то јест општина у Србији које су уплаћивале чланарину у ту алијансу. И, све што има данас, она је зарадила на средствима пореклом из буџета САД, Србије, ЕУ... Баш смо нашли ко ће да нам развија тржишну економију и државу, ко зна шта је тржиште и ко ће да нам штеди државна средства - особу која је све што је у свом животу стекла, као и породица Алекандра Вучића, стекла на буџетском новцу. Толико о професионалним атрибутима који су је довели до ове позиције.

И, што је онда необично да њен брат сада прави огромне профите у својој приватној фирми, баш од када је сека на месту премијера и то пореклом из буџетских средстава Републике Србије или јавних предузећа и локалних самоуправа. То су квалитети које је председник СНС и Србије тражио и нашао, да би их промовисао на месту председника владе. Они други аргументи који се заснивају на промоцији хомосексуалних вредности у Србији, због којих је једино могла да буде постављена, за мене се најбоље осликавају у подсмеху и ругању којима сам ја лично извргнут, у свим стручним и званичним сусретима са представницима земаља, како Европске Уније, тако и ван ње! Хвала далековидој власти Србије на томе!

П.С. И сада, тешке ли ироније, та иста Ана Брнабић објашњава јавности Србије да сматра да би ванредни парламентарни избори у Србији требало да се одрже, како би се што пре спровеле измене Устава Србије. Ана Брнабић - која НИКАДА у свом животу није узела учешће ни у једним јединим демократским процедурама и изборима у свом животу, нити професији, нити држави Србији - саветује нас у Србији да нам требају избори. Замислите, она нама прича о Уставу Србије? По ком основу? За то образовања нема, а ни политичког капацитета, још мање демократског, јер никада није била ни на једној изборној листи, да би знала колико људи подржава њу и њен рад.

Извор: НСПМ