Правда

Пише: Александар Павић Занимљиво је да је ово Суринаму друго повлачење признања неког политичког ентитета у нешто више од годину и по дана. Наиме, 9. марта 2016. Република Суринам је издала званично саопштење у којем објављује повлачење признања Сахарске Арапске Демократске Републике или „САДР“, која претендује на целокупну територију Западне Сахаре, која се као држава самопрогласила 1976. након повлачења Шпаније после Франкове смрти. Томе се, међутим, успротивио Мароко, који од 1979. формално контролише највећи део те територије на северозападној обали Африке. Иначе, између Марока и покрета Полисарио, који је прогласио независност, је 1991. постигнут мировни споразум, после оружаног сукоба који је однео више десетина хиљада жртава, но још увек није одређен коначни статус те територије, што је још један пример „замрзнутог конфликта“. Повлачење Суринамовог признања САДР-а је дошло непуне 34 године после изворног признања, објављеног 21.8.1982. Према званичном образложењу, Суринам је ово учинио „у склопу спољне политике која, између осталог, настоји да промовише мирна решења за међународне сукобе“ и како би „охрабрио напоре Генералног секретара Уједињених нација и његовог Личног изасланика за постизање политичког, коначног и обострано прихватљивог решења“ сукоба између САДР и Краљевине Мароко. У том циљу, Суринам је „решио да повуче своје признање ‘САДР-а’ дато 1982. и да заузме неутралну позицију према поменутом сукобу“. Суринам није једини који је повукао своје признање САДР-а. Од 84 државе чланице УН које су признале САДР, 38 је „суспендовало“, „замрзло“ или повукло признање. Дакле, сви који и даље тврде да је повлачење међународног признања неке политичке творевине немогуће – нису у праву. Или, по сасвим заслуженом ликовању министра спољних послова Ивице Дачића: „Па нека ово демантују. Кажу ови са Косова – па то је немогуће да неко повуче признање. Је л’? Сад је немогуће, значи то сада не постоји, а могуће је да неко донесе одлуку о признању. Тај што донесе одлуку може да донесе, значи властан је да донесе и другачију одлуку.“ Још занимљивије, једна од држава које су повукле првобитно признање САДР-а је и – Србија. Тачније, то је била тадашња Државна заједница Србија и Црна Гора, која је своје признање повукла пре неких 13 година, у октобру 2004. А љубитељи ироније ће свакако посебно уживати у делу извештаја Мароканске новинске агенције „МАП“ поводом тог важног догађаја: „Београд, 26. октобар – Влада Србије и Црне Горе (некадашње Југославије) је у уторак објавила да повлачи своје признање такозване „Сахарске Републике“, коју су прогласили сепаратисти Полисарија, које подржава Алжир. Одлука (о признању – прим. аут.) коју је 1984. донела Влада бивше Југославије је у супротности са начелима и повељом Уједињених нација, рекао је министар спољних послова Србије и Црне Горе ВУК ДРАШКОВИЋ (велика слова моја – прим. аут.) на заједничкој конференцији за штампу са његовим гостујућим мароканским колегом, Мохамедом Бенаисом. Овај званичник је изразио ‘потпуну подршку’ своје земље територијалном интегритету Марока, наглашавајући да се ‘ми противимо успостављању некакве такозване државе на територији друге суверене и независне државе’. ‘Понављам, и будите у то сигурни, суверенитет и територијални интегритет Марока има и имаће потпуну подршку моје земље,’ инсистирао је Вук Драшковић … Попут Индије (која је своје признање из 1985. повукла 2000. године – прим. аут.) и других важних земаља, бивша Југославија се сада придружила другим државама које поштују међународно право и легалност, поготово с обзиром на чињеницу да су они који су признали ту вештачку творевину, која нема атрибуте Државе, то урадили у међународном контексту који је још увек обележавао Хладни рат.“ Вреди подсетити да Мароко није признао тзв. Косово. Као што увек и на сваком месту треба подсетити да је Вук Драшковић, који се уби убеђујући сваког ко га још увек слуша да треба признати терористичку творевину „Косово“, права, непомична стена када је реч о суверенитету и територијалном интегритету, али не своје земље, већ – Марока. Као и начелима „међународног права и легалности“, али не у односу на своју земљу, већ у односу на – Мароко. Као што је рекао Ивица Дачић, који, као што је врло често заслуживао критике, сада заслужује честитке: „Ово показује да није све готово као што то неко говори“. И, треба приметити, Дачић је био видно расположен због ове вести. Да ли то значи да ће Дачић, после овог несумњивог спољнополитичког успеха – јер је очигледно да су у овај подухват уложени и рад и напор – постати мање малодушан а више проактиван што се Косова и Метохије тиче, и коначно престати да једнострано нуди супарничкој страни и њеним покровитељима „поделу територије“ и сличне трице? Односно – да ли је спреман и слободан за тако нешто? Надам се, без обзира на све претходне и, са уставно-правног становишта, сасвим оправдане критике упућене на његов рачун – да јесте. Далеко од тога да ће нам Суринам вратити Косово. Али стара кинеска пословица каже: пут од хиљаду миља почиње једним кораком. И, не заборавимо: Шпанија, која је управо одбила да на једном НАТО скупу у сред Приштине дозволи злочинцу Харадинају да се лажно представља по својој „функцији“ – слушате ли уредници главних медија у Србији? – не би била оно што јесте (као што, узгред, не би ни постојала Каталонија) да је прихваћена „реалност“ коју су Мавари успоставили на практично целокупном Иберијском полуострву крајем друге декаде 8. века. Кад је све не само деловало, већ и било изгубљено. Како је прошла земља коју су Американци већ уценили да бира столицу прочитајте ОВДЕ. Извор: Фонд стратешке културе