Правда

Ово је део његовог интервјуа који је дао Душки Јованић. "Постоји нека фама да мене нико није победио у поштеној тучи. Прво сам се прочуо као добар боксер, вредан у школи, а жељан свега. Ко мечка „мала Божаница”, хоћу и да се проведем, волим девојке, а пара нема. Како се снаћи: хајде ситно, хајде крупно, хајде пљачка. Кренуло је из неке жеље за авантуризмом, за неким глупирањем и ја се тога данас стидим и нисам нимало поносан на тај део прошлости. Али ја то часно зовем правим именом. А не као наши прослављени јунаци социјалистичког рада који су тобоже беспрекорни, чисти као сузе, а сви одреда далеко су већи кримоси од мене. Према њима – ја сам ситни лопов-аматер. Опљачкали су више банака него сви југословенски и светски криминалци заједно. Одмалена ми је надимак Гишка. Ваљда потиче од Гице, прасенцета. Као клинац сам био прво мршав, жгољав, па сам се после од неког америчког лека био толико угојио да сам имао преко сто кила. У време тих бесних београдских година имао сам обично од пет до десет туча недељно. Претрпео сам пораз једино од Жоржа Станковића, који је тада био боксерски шампион. Он је два пута падао, али ме је на крају ударио тако да ме је развалио. Тада ми је било четрнаест година и нисам више ниједну тучу изгубио. У време кад су сви београдски мангупи пили алкохол, Љуба Земунац је почео са тренинзима, па смо и ми млађи остављали пиће, престајали да пушимо и настојали да живимо спортски. Између нас била је разлика од осам година. Поштовао ме је, као и ја њега. Срби су дивљи људи, темпераментни, више воле и више мрзе него остале нације. Били су најатрактивнији за жене тих година, све док у иностранство, уместо чувених мангаша, нису почели да долазе џукци. Откако су наше највеће џукеле почеле да се врзмају по Западу, сматрали су нас таквим шљамом да ниси могао да освојиш ни најружнију странкињу. Никада нисам желео да будем жиголо, нити да чувам нечије славно тело од метака. Да шетам кучиће богатим Францускињама и имам од ње златан сат на руци и педесет франака дневно. Радије сам ишао да опљачкам банку или фургон који преноси паре да бих својој девојци и себи могао да достојанствено пружим луксуз, макар и привремен, али да то не буде паразитски и слепачки. У затвору сам срео неупоредиво више часних момака него на слободи. Покварењаци и олош се ионако увек снађу и изврдају да плате за оно што су скривили. Наивни и поштени обично страдају. Не хапсе полтроне и улизице, већ генски чврсте људе, мушкарце-звери, сурове као природа. Ко је једини човек који је претукао Аркана прочитајтеОВДЕ. Извор: Еспресо/ Легенде деведесетих