Правда

Пише: Митар Ковач Црногорска власт кроз промовисање црногорске нације изван српског националног корпуса у Црној Гори успешно и злокобно сеје семе нетрпељивости и сукоба. То се додатно поспешује кроз фаворизовање и тихо помагање настанка тзв. црногорске цркве и кроз насилно промовисање „црногорског језика“. Цео тај пројекат марионетска власт у Црној Гори спроводи у сарадњи са појединим водећим чланицама НАТО и са Хрватском у региону. Србија то немо посматра и не чини ништа да се спречи насиље и унитаризација српског народа и његово превођење у нову нацију и веру. Милов режим цео тај насилан процес приказује као демократизацију и „повратак државности“ Црне Горе, у домену свих функција државе и као „одбрану“ од тзв. великосрпског агресивног деловања. Водеће државе НАТО учиниле су све да тај процес антисрпског деловања има пуну политичку, економску и медијску подршку. Србији је чак скренута пажња да не сме да се „меша“ нити да стане у одбрану елементарних права српског народа у Црној Гори. Албанци су остали и даље национално самосвесни, као и Хрвати у Боки, а Муслимани се у значајној мери изјашњавају као Бошњаци. Једино су Срби располућени у Црногорце и Србе, при чему власт Србима не да ни елементарна национална права, чак ни на нивоу националне мањине иако се одлично зна да по последњем попису у Црној Гори живи око 32 одсто Срба. Проценат би био далеко већи да власт не застрашује и отпушта са посла све оне који раде у државној управи а изјашњавају се као Срби. То је већ устаљена пракса да су Срби непожељни у дравним институцијама, поготово ако су чланови политичких странака, које у програмским опредељењима имају ишта српско. Није јасно зашто режим у Србији последњих 5 година на овакво антисрпско деловање, упорно ћути и спречава да се у медијима ишта говори о тим тешким проблемима, који из дана у дан постају све већи. Режим у Црној Гори спреман је да спроводи многе измишљене сценарије само да би опстао на власти, те да му такви сценарији служе као изговор за обрачун са опозицијом и са оним појединцима који се најупорније боре за истинску демократију. Тако се измислио и покушај „државног удара“ у Црној Гори, баш за време избора, како би се и на тај начин осујетила могућа победа или значајнији успех опозиције. Државни апарат у Црној Гори, пре свега преко специјалног тужиоца за организовани криминал Миливоја Катнића наводно је у јуну 2017. године “утврдио“ да су докази о покушају организовања државног удара у Црној Гори од 16. октобра 2016. године „необориви“ и да у томе посебан значај имају докази које је доставила српска БИА. За покушај државног удара и атентат на премијера Мила Ђукановића оптужена су и два руска грађанина, како би цела ствар била орјентисана на „руску опасност“ по безбедност Црне Горе. Те лажи су обилато коришћене а и данас се користе у медијској пропаганди Запада. Црна Гора је по хитном поступку увела санкције Русији, како би се додворила западним моћницима и ушла у НАТО. Срамна изјава црногорских званичнка о рату са НАТО трупама против Срба на Косову и Метохији јесте само почетак поданичког понашања режима Мила Ђукановића и његових сатрапа у власти. Ово обични људи у Србији не могу да разумеју а власт у Србији би требало коначно да схвато да не треба да ћути нити да подржава антисрпску власт Црне Горе, која се није само зауставила на признавању лажне државе Косово. Црна Гора је сада спремна да са НАТО снагама брани ту лажну творевину и терористичку власт шиптарских сецесиониста на Косову и Метохији. То није крај безумља режима Мила Ђукановића, који свим опресивним средствима и методама гуши националне слободе и право српског народа у Црној Гори, као и основна демократска права грађана Црне Горе. Ради се о опакој тиранији која је спремна све да учини зарад опстанка на власти и очувања стечених привилегија и капитала, углавном криминалом и корупцијом. Уцењен од стране неких центара моћи са Запада, Мило Ђукановић ће учинити све да опстане на власти и неће је предати мирним путем јер мора да положи рачуне за дела која су учињена супротно националним интересима народа у Црној Гори. Зато је режим развио механизме уцене дела бирачког тела и поступке разбијања и уцене опозиције, како би одржао власт и у блиској будућности. Да би опстао дуже на власти режим Мила Ђукановића је учинио све да што пре уђе у НАТО, како би се додворио водећим силама Запада и био аболиран за све оно што чини на гушењу слобода у Црној Гори против опозиције и представника српског народа. У том смислу опредељени су да учине шта год треба како би се угушио српски карактер Црне Горе и присуство Српске православне цркве, а потом учинио потпун отклон и од Русије. Бројне су изјаве црногорских званичника који своје антисрпско деловање правдају верношћу и доследним извршавањем обавеза у оквиру НАТО. Један од њих је свакако црногорски министар одбране Предраг Бошковић, који је истицао да је спреман да упути јединицу на Косово и било где друго ако то затреба: „У договору са нашим савезницима бисмо свакако, у било којој варијанти, учествовали у било којој акцији коју НАТО дефинише као заједнички договор свих 29 чланица. Било да је то Косово, било да је то неки други део на земаљској кугли, без обзира на наше унутрашње политичке прилике”. Поводом изјаве потпредседника Владе Русије, Дмитрија Рогозина, да је улазак Црне Горе у НАТО уперен директно против Србије, а не против Русије, Бошковић је рекао да су те речи у ствари биле „више порука Србији, него Црној Гори”. Чак тврди да је улазак Црне Горе у НАТО и у интересу Русије. Министар војни тврди да су руски обавештајци покушали прошле године да изазову крвопролиће и како је рекао, да убију бившег премијера Мила Ђукановића. Бошковић, такође сматра да је интерес Србије да буде део Северноатланског савеза, и да је „пут ка Европској унији значајно олакшан претходним учлањењем у еверноатлански савез”. „Сведоци смо да у Србији не постоје недоумице око тога да ли су европске интеграције приоритет земље. Дакле, и од власти и од великог дела опозиције видимо да су опредељени ка европским интеграцијама, али смо исто тако сведоци да европске интеграције тешко могу доћи без претходних евроатланских интеграција. То свакако нећете чути са било које адресе, а ја бих волео да ме демантују и да то буде један модел који ће негде за касније бити могућ”, каже Бошковић и додаје: „Лекције из прошлости су нас научиле да неутралност није баш опција”. Тако Милов режим има све више улогу „НАТО саветника“ према Србији и учи је шта треба чинити у будућности. Народ Србије никада се није на демократски начин изјаснио да ли жели у ЕУ, него прошле а и актуелна власт „говоре у име народа јер знају шта народ жели“ и да је то „једини пут“ који нема алтернативе. Испитивања јавног мњења говоре супротно, да народ све мање жели да се Србија интегрише у ЕУ, док идеја о интеграцији у НАТО нема подршку ни 15 одсто бирачког тела. Зато „провиђење“ и препорука министра Бошковића нису добро дошли у Србију. Због негативног расположења народа у Црној Гори према НАТО-у није ни расписиван референдум иако је то некада у НАТО-у била обавеза, када је НАТО имао већи углед у Европи. На питање да ли је ипак требало спровести референдумско изјашњавање о уласку Црне Горе у НАТО и колико најаве опозиције да ће, уколико дође на власт, поништити одлуку о чланству у Алијанси, Бошковић истиче да је „…одлука о уласку у NATO била легална и легитимна“. Додаје да би значајна већина грађана, и да су изашли на референдум, била за чланство у НАТО. „А зашто нисмо то урадили, постоје практични разлози. Један је што су много мањи догађаји изазивали турбуленције у црногорском друштву“. У овакво образложење не верује сигурно ни министар Бошковић. Ђукановићев обрачун са опозицијом око стратешких питања Црне Горе, чланства у НАТО-у, српском језику и положају Српске православне Цркве, скоро да се спровео уз помоћ или „немешање пријатеља“ из Србије. Петог јуна 2017. године Црна Гора је постала чланица НАТО. Јавност у Србији и поред медијске пропаганде у Црној Гори и антисрпских потеза њених званичника осећа тамошњи народ као своју браћу и сматра да ће проћи време режима Мила Ђукановића и да ће доћи на власт нове снаге које се неће стидети свог српског порекла и већинског православног карактера. Оно што посебно брине црногорску власт данас јесте све већи успон и углед опозиције у народу, па предузимју различите манифетлуке да умање и каналишу вољу народа до наредних председничких избора, када ће се вероватно поново кандидовати испред власти Мило Ђукановић. Страх власти посебно је појачан пошто је опозиција на последњим локалним изборима освојила власт у Будви, Котору и Херцег Новом. Такође, успешно је спроведен бојкот избора у Ђукановићевом родном Никшићу, јер је на изборе изашло само око трећине гласача. Криминалализованом Ђукановићевом окружењу, “појачаном“ Бебом Поповићем и Пинк телевизијом из Србије, очигледно је да се опозиција мора дезорганизовати и разбијати на све начине. Први на удару је био Демократски фронт (ДФ) као највећа опозициона групација. Михаило Чађеновић, возач посланика и вође Нове српске демократије Андрије Мандића, ухапшен је 7. фебруара 2017. године по налогу Специјалног државног тужилаштва због сумњи да је припадник „терористичке проруске организације“, која је наводно требало да изврши државни удар. Неколико дана касније, на захтев главног специјалног државног тужиоца Миливоја Катнића, Административни одбор Скупштине Црне Горе предложио је Скупштини ЦГ да укине имунитет посланицима Андрији Мандићу и Милану Кнежевићу. Катнић је без икакавог правног доказа осумњичио посланике за стварање “терористичке организације“. Катнић је након уласка у Црне Горе у НАТО изнео и нове оптужбе против опозиције. У том контексту, посланици владајуће коалиције у Скупштини Црне Горе су почетком јула 2017, на захтев специјалног државног тужиоца укинули имунитет посланику Демократског фронта Небојши Медојевићу. Оптужен је за “прање новца“. На основу оваквих оптужби, хапшење посланика опозиције у новој држави чланици НАТО је требало да уследи у јулу 2017. Међутим, посланици ДФ су се окупили у Народној скупштини спремни да пруже отпор. Да би ситуација била још незгоднија за власт, у згради Народне скупштине се појавио и немачки амбасадор, подршку су дали Дорис Пак и немачка СДП, испред здања се појавио и митрополит Црногорско-приморски Амфилохије. Коначно, ДФ је био најавио и долазак својих присталица испред Народне скупштине и велике демонстрације у случају хапшења. У истом периоду, власт подстиче и потхрањује сукобе у мањим опозицоним партијама попут Демоса и СНП. У Демосу “побуну конструктивних снага“ предводи Горан Даниловић, а у СНП Александар Дамјановић. Амбасада Србије у Црној Гори на челу са Зораном Бингулцем континуирано даје потпуну подршку властима у Подгорици уместо да штити држављане Србије, који су похапшени за тзв. „државни удар“. Слично се понашала и конзул Србије у Црној Гори, Драгана Вапа, која је вршила притисак на притворенике поводом „државног удара“. Зоран Бингулац скоро никада није реаговао поводом кршења права и угрожености Срба и Српске православне Цркве у Црној Гори. Он је у потпуној колаборацији са режимом Мила Ђукановића и добро би било да га тај режим и плаћа. То је човек који за ово време није убележио ни један резултат на заштити српских националних интереса у Црној Гори. Много више од наводних аргумената у отвореном писму увређеног Бингулца о његовом раду говоре ставови српских партија, српских културних и друштвених радника, представника медија и свих оних који су у Црној Гори данас угрожени само због своје националности, а које би Бингулац требао да брани, уместо што их продаје. Човек који има част би, у таквој ситуацији, отишао сам или би морао бити отеран. Верујемо да ће Србија што пре увидети потребу за таквим кораком, јер је то избор између националних потреба и потреба Бингулца. Једна од те две категорије обилато је намирена у претходне четири године. Када се овако понаша амбасадор Србије у Црној Гори, онда не сме да нас чуди самовоља црногорског министра одбране. Министар одбране Предраг Бошковић нашао се на удару јавности у Црној Гори јер спроводи неразумне и дискриминаторске потезе према припадницима српске националности. Без јасних критеријума, отпустио је или пензионише 22 официра и подофицира. Такав поступак је осудио чак и вишедеценијски саветник и пропагатор сепаратизма у Црној Гори и НАТО лобиста, генерал у пензији Благоје Граховц. Он оцењује чак да министар Бошковић спроводи националну, али и партијску дискриминацију у Војсци Црне Горе: „Војне јединице су претворили у партијске ћелије ДПС-а, а увидом у националну структуру отпуштених војника може се видјети какву етничку дискриминацију министар спроводи. Министру су законом дали надлежност да отпушта војнике под тобоже повољним условима, а да они нису уређени другим законима који регулишу права из пензијске и социјалне области. Сигуран сам да ћемо ускоро бити свједоци отпуста војника по овом основу и то оних за које ДПС процјењује да или нису њихови гласачи или да су српске националности“. Према виђењу потпуковника Војске Црне Горе, Ненада Чобељића, главни проблем није само тај што је отпуштањем војника „министар прекршио закон и направио кривично дјело“, већ је у овом случају много већи проблем што државни органи игноришу министрову намјеру да се обрачуна са синдикатом који има критички став. Истакао је још и следеће: „Јасно је да људима као што је министар одбране такве ствари сметају и због тога је овакав његов потез био и очекиван, с обзиром да се ради о таквом типу личности. То указује на неко могуће даље незаконито поступање министра одбране, тако да теме о којима треба разговарати јесу шта је позадина свега овога, који су то нови потези и размишљања министра одбране и шта када постигне циљеве које је себи поставио у смислу прилагођавања војне структуре својим личним потребама. Ја сам, подсјећам, неколико пута упозоравао да народ Црне Горе тога треба да се плаши“. Контроверзе по том питању изазвале су и недавне изјаве министра Бошковића да је одлука о отпуштањима војника донесена у кооперацији са Војно-обавјештајним одјељењем Војске Црне Горе, након чега је Директорат за људске ресурсе саопштио да отпуштени војници „не заслужују да буду дио одбрамбеног система Црне Горе“. Још само што нису додали да су Срби и да за њих места нема. Ни на овакву дискриминацију Србија не реагује и упорно ћути. Потпуковник Ненад Чобељић, председник синдиката Војске Црне Горе истиче: „Моје лично увјерење је да је у питању више облика дискриминације. Врло је могуће да су у питању и национална и политичка дискриминација, а можда и још нека. Ја то не могу да потврдим без државних органа који то треба да утврде, и због тога ми организујемо протесте и организоваћемо их још. Дискриминација је сигурно у питању, ја вјерујем и више њих, и увијек је важно да се то испита“, истакао је потпуковник Ненад Чобељић. Бројна отпуштања и насилно пензионисање припадника Војске Црне Горе само показују да „министар одбране хоће да се ријеши свих оних који критикују рад Министарства“ и који безусловно не спроводе слуганску политику Подгорице па и непријатељство према српском народу. Поред тога што се режим у Црној Гори непријатељски понашао према Србији и српском народу у целини, за време признавања лажне државе Косово и демаркације граничне линије, те у време гласања за пријем тзв. државе Косово у УНЕСКО и друге међународне организације, данас чини све да се у оквиру НАТО-а промовише кроз уступање инсфраструктуре широм Црне Горе па и кроз употребу јединица Војске Црне Горе, ако то затреба према „непослушним“ Србима на Косову и Метохији, а убрзо и кроз учешће у борбеним групама НАТО које се концентришу према Руској Федерацији. Такав издајнички однос није до сада забележен у историји српско-црногорских и руско-црногорских односа. По томе се актуелна црногорска власт и политика све мање разликује од проусташке власти у Хрватској и са њима све отвореније и сарађује у свим областим. То је та, у суштини проусташка Црна Гора или „Црвена Хрватска“, коју Штедимлија описује на један непримерен начин фалсификовања историјских чињеница. Нажалост таква историја и политика актуелне власти Црне Горе постала је основ за развијање антисрпских осећања и потискивања свега што је српско. Постоји све више индиција да ће режим Мила Ђукановића почети да хапси челнике српских опозиционих странака, којима је већ прилепљена етикета „непријатеља Црне Горе“, који раде за интересе Русије. То у суштини није ништа ново. Тако су радили и комунисти у Црној Гори за време Другог светског рата и у поратном периоду, убијајући своје идеолошке противнике на најзверскији начин или шаљући их на Голи оток, као познато Титово мучилиште. „У коначном сукобу двију супротности, Исток—Запад, у Црној Гори, а у недостатку оних политичких разлога који су наводили Његоша да се оријентира према истоку, у овој земљи данас односи тријумфалну побједу дух западне културе и цивилизације, дух одбране традиција чуваних вјековима од предака данашњих Црногораца. Вођена тим духом она полази у будућност путевима, којим се крећу велики западни народи, а да ли ће њено кретање бити за њима или са њима, зависиће од брзине, којом ће Црна Гора стрести са површине лица свога наслагане слојеве мртве историјске прашине, коју су за собом оставили мучни догађаји из њене дуге прошлости.“ Оваква филозовија деловања јесте у корену режима Мила Ђукановића и сатрапа који га подржавају. Следећи проблем који се поставља све више као брана између Србије и Црне Горе јесте у томе што режим у Подгорици сервилно и беспоговорно извршава све налоге НАТО пакта. И ако је НАТО за време пропаганде око пријема Црне Горе изјављивао да неће градити базе на простору те државе, ево већ се увелико разговара да ће се то десити у блиској будућности. Ти планови око изградње нових база ће бити реализовани током наредне две године, до 2019. године. „Са великом вероватноћом, једна база ће се појавити на обали, а друга у планинама. НАТО жели са тим да дефинитивно загосподари Црном Гором и да изградњом нових база и са већ постојћим на Косову и Метохији има јак ослонац за базирање снага на Балкану у другом оперативном ешелону. Све се радило у великој тајности од народа Црне Горе, али је ипак опозиција успела да дође до докумената који несумњиво говоре у прилог тези да се ради о погодним локацијама за базирање и распоред радара и извиђачких система. Тако је и Милан Кнежевић обелоданио те намере режима у Подгорици: „Овом приликом желим да црногорској јавности доставим урбанистички пројекат урађен у Министарству одбране, а односи се на планину Сињајевину. Према овом плану, пројекат би требало да третира читав превој Сињајевине, од почетне тачке у Вучју у општини Колашин до завршне тачке Корман код Жабљака, док би централна тачка пројекта била планина Ружица. Овај простор представља идеалну геостратешку позицију за инсталирање радара и војне базе, преко које би НАТО остварио потпуну обавјештајну контролу над Западним Балканом“. Убрзо се огласио НАТО да побије изнете информације опозиције у Црној Гори. „У Црној Гори неће бити активности НАТО-а без консензуса црногорске владе. НАТО је само тамо где му та земља пружи добродошлицу. Нема планова за базу док нас не позову“, истакао је Јенс Столтенберг, одговарајући новинарима у Бриселу на молбу да прокоментарише наводе опозиционог Демократског фронта да Алијанса планира да инсталира базе у Црној Гори.“ Сваком је јасно да је информација НАТО упућена јавности а да то у реалном животу није тако. Црна Гора се неће питати о евентуалном подизању НАТО база, јер уласком у ту војну машинерију држава је изгубила ту врсту суверенитета над својом територијом, морем и ваздушним простором. О плановима Алијансе коначну реч даће неколико њених најмоћнијих чланица које ће превасходно штитити своје националне интересе и неће ни о чему питати Подгорицу. Из наведених догађаја и понашања црногорског режима, са пуно аргумената могу се извести поражавајући закључци о карактеру и суштини положаја српског народа у Црној Гори. Данас је тешко бити Србин у Црној Гори а још теже политички деловати у оквиру такозваног вишепартијског система. Тешко је схватљив парадокс у држави чије се становништво све до настанка бивше СФРЈ изјашњавало као Срби, да то данас не могу да чине без последица. Читаво време до распадаа бивше СФРЈ комунисти су промовисали настанак црногорске нације и њено насилно удаљавање од суштине српског националног бића, коме припадају. С намером да унапреди статус и положај Срба, у Црној Гори организоване су политичке партије, које су од режима Мила Ђукановића означене скоро као непријатељске и проруске организације. Без промене устава и гарантовања колективних права српском народу у Црној Гори није могуће афирмисати елементарна права и слободе за Србе, као и друге народе који живе у Црној Гори. Тако је Нова српска демократија иницирала промену Устава Црне Горе. Самим изјашњавањем као Србин у Црној Гори, аутоматски је човек дискриминисан јер су му знатно умањене шансе за запослење у државним институцијама, јавној управи, болницама, школама, војсци, полицији, безбедносним службама и сл. Док се по попису највише грађана изјаснило да говори српски језик, актуелна власт је учинила насиље кроз промоцију тзв. црногорског језика. Потребно је учинити све да се у складу са међународним и европским правом обезбеде колективна и индивидуална права Срба у Црној Гори, јер на то упућују и резултати последњег пописа. Још при доношењу Устава Црне Горе 2006. године српски представници тражили су да Устав уважи реалност у Црној Гори зато што је она вишенационална држава, у којој не постоји већински народ па је био предлог да два најбројнија народа у Црној Гори, а то су Црногорци и Срби, буду конститутивни народи, а и да сви други народи којих има преко пет одсто у становништву Црне Горе, стекну статус конститутивности. Да није било комунистичког проглашења и конституисања црногорске нације, не би се данас говорило о угроженом положају српског народа у Црној Гори. Српска православна Црква и српски језек, остали су на бранику српства у Црној Гори, па су од режима препознати као највећи проблем за даље национално и верско унијаћење српског народа. Под плаштом Црне Горе као грађанске државе Ђукановићев режим у свакодневном животу кроз дискриминацију присиљава Србе, а посебно младе генерације да се одричу вере прађедовске, Његоша и свог националног порекла. „Дискриминација Срба утемељена је у Уставу Црне Горе. Дакле, Срби су, што се оно каже ни на небу ни на земљи. Немају никакав статус и не постоје у правном поретку Црне Горе, већ су једноставно предмет бруталне политичке, националне, економске и културне дискриминације, сеграгације и обесправљивања“, подвлачи Алексић у интервјуу датом за Спутњик. Једино се променом Устава Црне Горе и проглашењем аутономије у општинама где чини већину, могу отклонити аномалије и самовоља црногорског режима да дискриминише Србе, као народ који чини трећину становништва земље. Успостављањем уставне равноправности српског народа могуће је афирмисати национална и грађанска права. Потребно је да се уставно изједначи српски језик са такозваним црногорским језиком. Данас у Црној Гори може да се користи бошњачки, хрватски и албански језик али српски језик не. Заштита српског језика и ћириличног писма у Црној Гори јесте стратешки интерес целог српског народа, али тако власт у Србији не делује нити тражи од званичне власти Црне Горе да се то и деси. Тако би српски језик постао званичан и службени у свим општинама у Црној Гори, које су по попису већински насељене Србима. На основу конститутивности, као народ, Срби треба да имају своје представнике у свим институцијама законодавне и извршне власти и да користе српску заставу и остале симболе и нацонална обележја. Без остварења колективних права српског народа у Црној Гори, у складу са европским законодавством, илузорно је причати о интеграцијама Црне Горе у ЕУ. Сигурно је да ће НАТО и његове водеће силе, пре свега САД и Немачка, чинити све да се не афирмишу права српског народа у Црној Гори, те да се континуирано развија антисрпско деловање, посебно у ситуацији ако Србија остане доследна у спровођењу војне неутралности и не пристане на губитак Косова и Метохије. Како Американци стварају шиптарско-бошњачки фронт за удар на Србију, прочитајте ОВДЕ. Извор: Фонд стратешке културе