После 42 дана из рупе, дубоке 46 метара, њих 14 извађено је живо. Како су преживели пад са толике висине и како су толико дана издржали без хране и воде, наука до данас није објаснила.
Данас су живе само три жене, остале су као сведоци – да приповедају и преносе истину о голготи која их је задесила.
– Скупили су нас, породицу по породицу и потерали ка јами. Док смо ишле уз планину, причале смо међу собом да ће нас сигурно бацати живе. Тако је и било. Читали су по азбучном реду и гурали нас у рупу – сећа се једна од преживелих, Мара Јурић.
Тада је имала само седам година, тек је пошла у први разред. У јаму су их бацале прве комшије. За њима и камење, бомбе. Преживели су само они који су успели да се склоне иза заклона на дну саме јаме, чија је дубина 46 метара.
Од 218 бачених у јаму, половина су била деца до 10 година, али било је и беба и оне су прве умрле.Сам пад је преживело много, али су временом умирали једно за другим.
Нико не зна како су жене успеле преживети пад са те висине.
Данима су живеле међу лешевима, у полумраку и у страху. И тако шест недеља, од Светог Илије до Мале Госпојине.
– Сећам се да сам данима била испод две мртве жене и да сам све време дозивала мајку. Када ме је напокон чула, извукла ме је, а ја сам сва била у ранама. Боље би било да смо и ми остале мртве одмах, али ето нисмо. Овако сам око себе гледала мртве, жене су кукале, молиле Бога да их спасе – прича Милица Маљковић, која је тад имала 10 година.
Ни хлеба, ни воде. Него смо росу купиле по зиду и то лизале. Само једну ноћ је пала киша и налила нам у јаму, па смо јадне умакале у крпе и квасиле уста. У нашим телима била је само душа, остало све кости, не знам сама како смо преживели – додаје.
Једна жена је побацила дете у јами. Друга је била трудна кад је бачена, преживела је 42 дана, изашла из рупе и родила живо дете, а трећа је месец дана после изласка из јаме родила близанце, али су они умрли.
Надали су се де ће их Далматинци извадити из јаме јер су близу, али уместо њих, стигле су усташе.
Из гротла бездана Равни Долац преживеле жене 42 дана су дозивале помоћ. Њихов вапај први су чули чобани који су у близини напасали овце. Међу тим чобанима нашао се и један у ком се пробудио човек.
Он је отрчао кући и рекао оцу да у јами има живих Срба. Човек одлази усташком командиру и каже му шта му је син испричао, на шта се командир ухватио за главу и наредио да се жене одмах сутрадан извуку.
И међу њима је, очигледно, било људи.
После шест недеља проведених у јами Равни Долац, почело је вађење преживелих.
Преживели Срби из Ливна после рата нису желели да се свете онима који су их бацали у раке. Опет су морали да живе кућу уз кућу са комшијама које су им то урадиле. И опростили су им.
Посмртни остаци страдалих извађени су тек после пола века, у јуну 1951. године.
– Кад сам сишао доле, био је то језив призор, нешто неизбрисиво. Ми смо копали, све смо рукама радили да бисмо дошли до свих делова тела, да бисмо извадили све кости из јаме – каже Владимир Маљковић, који је јуна 1991. године учествовао у вађењу посмртних остатака.
Додаје да је месецима после тога био ван себе, није могао да верује да се тако нешто заиста десило.
Јаме су обележиле историју усташа из Ливна. У њиховим покољима у лето 1941. године страдало је око 1.600 Срба, од чега 673 деце. Само из Челебића убијено је или бачено у јаму 370 српске деце.
1991. извађени су посмртни остаци страдалих Срба из пет јама код Ливна.
Из јаме Равни Долац извађене кости 203-е деце и жена
Из јаме Розвале извађене кости 80-оро деце
Из јаме Тушница извађене лобање 50-оро деце
Из јаме Самоград извађено 27 лобања одраслих и деце
Из јаме Провалија извађене кости 13-оро страдалих.
Тај стравичан злочин у јами Равни Долац био је инспирација Ивану Горану Ковачићу за његову чувену поему “Јама.”
Председник Републике Српске Милорад Додик рекао је да ће Република Српска помоћи некадашњем командату Војске Републике Српске Ратку Младићу да у жалбеном поступку докаже своју невиност. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: РТС
