Правда

Пише: Михаило Меденица Хоће ли му ова бесрамна власт званично и доделити тај статус, или ће, пак, кукавичи још једанпут устукнути пред корбачем помахниталих каубоја остаје да се види, али је Марија Захарова, портпаролка руског Министарства спољних послова занимљиво реплицирала господи с дивљег запада поручивши им да они отворе Бондстил, америчку базу на Косову и Метохији, па да се види шта је заправо она и чему служи?! Као неко ко је посетио поменуту окупаторску базу (док сам још могао на Косову и Метохију) и ко је љубазно испраћен из ње без могућности да икада више крочи у њу могу и морам рећи понешто о фамозном Бондстилу. Напомињем- понешто, јер за разлику од центра у Нишу- Бондстилом нисте у могућности слободно да шетате, напротив, сваки корак је ограничен, праћен и осмишљен! Ограчинен јер после полусатне провере (а пролазите их три, барем је тада било тако) сваког посетиоца преузима услужни и блазирано насмејани амерички официр и прати у стопу, водећи рачуна да гост не “залута”, не види шта не треба да види и не пита никога ништа док му се неко од званичника не обрати! Дакле, построје вас у врсту, потрпају у оне аутобусе налик школским и возе одређеном путањом уз напомену да је забрањено фотографисање, осим када они кажу да може, а могу бараке, паркићи, теретане, кантина, сала за одмор и све остало што спада у домен небитног и протоколарног. Све то наравно умара и добрано вређа јер схватате да вас третирају малтене као заробљеника у “златном” кавезу, а колико је Бондстил заправо центар мрака и јада за Србе и уопште читав регион сведочи следеће. Наиме, када смо по завршетку “обиласка” војног Дизниленда, јер таквим желе да га представе, примљени на аудијенцију код тадашњјег команданта, америчког пуковника Џефрија Литена, што је заправо требало да буде својеврсна конференција за медије на којој би одговарао искључиво на америчкоугодна питања, настао је проблем јер сам се, што се њих тиче, дрзнуо да поставим три за мене важна питања: да ли знају на чијој се земљи налази база, да ли су ти људи на било који начин обештећени или не дај боже упитани за какву дозволу- поменути пуковник је немушто одговорио како мисли да је Бондстил саграђен на земљишту Албанаца и да верује како су исти намирени! Одговорио сам му да то није тачно, јер се база налази безмало 90 одсто на земљишту протераних ил’ побијених Срба које нико ни за шта не пита, након чега је настао мук, пуковник се нешто дошаптавао са замеником, официром из Енглеска, да би тај исти официр замолио да још једанпут издиктирам личне податке како би их уписао у тефтер пред собом, из њему а и мени знаних разлога! Сачекао сам који минут па поставио следеће питање за које нисам био прозван да га поставим али сам безобразно “уклизао” у непријатну тишину: где се налази притворска јединица из које су три дана пре тога “побегла” тројица крволока ОВК, наводно ухапшена, што су и пренели сви медији- на шта ми је већ кроз зубе и ваљано бесно одговорено да притворска јединица не постоји и да нико не би мога да побегне из базе јер је оклопљена и чувана заиста као Бела кућа! На тај несувисли одговор запитао сам како не постоји притвор ако су сви медији данима брујали о томе, и није ли контрадикторно рећи да нико не би ммогао да побегне ако већ не постоји притвор, алудирајући да су терористе културно пустили да одшетају у слободу, замољен сам да пружим колегам прилику да поставе неко питање и да више не ускачем преко реда! Енглески официр ме је увелико гледао испод ока, записијући питања и коментаре које сам износио, а по завршетку мучне “конференције за медије” пришао и замолио да му кажем одакле ми те дезонформације?! Упитао сам га да ли ме заиста сматра наивним туристом који је ту дошао да разгледа кантину и амбуланте, на шта се тек кисело насмешио и “пријатељски” ме узео под руку да којим случајем не бих куда одшетао јер је пуковник морао да напусти салу, а ваљало нам је сачекати га да нас испрати на оно што су очекивали да ће нас одушевити ко децу са села посета престоничком Зоо врту- лет “црним јастребом”, поносом америчког ваздухопловства. У хангару у који смо доведени поново се појавио пуковник да нам пожели срећан лет и славодобитно упита да ли знамо пред каквим “чудом” стојима и по чему је познат? Одговорио сам да је мени лично најпознатији по филму “Пад црног јастреба” и да ми наши, српски, хеликоптери делују некако поузданије јер су руског дизајна а за командама су српски пилоти који су ’99. показали како се лети- на шта је пуковник само окренуо главу првећи се да не чује, односно, да не жели да чује ишта више, након чега смо се ко дечица постројили да се поздрави са свима и “захвали” на посети. Руковање сам искористио за још једно питање, односно, констатацију: када Боднстил буде расформиран а земља враћена Србима, као и Срби на Косово и Метохију, узимам сто за мини-фудбал из сале за рекреацију и водим на роштиљ у Пећ за збогом из јужне српске покрајине- пуковник се грохотом насмејао поручивши да позов за ручак прихвата, даје и сто, а што се базе тиче каза да ће остати ту да осигура мир и Србима и Албанцима! “Којим Србима, и да ли Бондстил за Србе уопште може значити какав мир и збег”, није стигао да одговори, љубазно сам замољен да седнем у летелицу уз најстрожу напомену да је забрањено фотографисање пилота, инструмент табле, као и базе приликом полетања и слетања! Све остало је историја, ни мало лепа са Србе на Косову и Метохији, јер као што сам и тада написао: “Из ваздуха се најјасније разазнавало која су српска а која албанска села- из албанских се вио дим из димњака, српских више није било…”! Дакле, посетити Бондстил значи- не гледати, не питати и уживати у свежем ваздуху! Тајне мрачне америчке базе дуго ће, бојим се, остати мрачне тајне, за разлику од хуманитарног центра у Нишу! Када вам отворе капије Бондстила затворе вам очи и уста- када вам отворе капије центра у Нишу као да вам домаћин отвара авлију својег имања дочекујући вас на слави! Треба ли још да полемишемо о статус руско-српског хуманитарног центра и “пријатељским” намерама помахниталим каубоја?! Што се мене тиче ни слова више! Ситуација је веома опасна - прети нам трећи светски рат. Више о томе читајте ОВДЕ. Извор: Фонд стратешке културе