Правда

Пише: Вилијам Енгдал У септембру су ирачки Курди убедљиво подржали стварање независног Курдистана, који би контролисао неке од најбогатијих нафтних поља у Ираку, укључујући и Киркук са околином. Данас, месец дана касније, Масуд Барзани, курдски лидер којег подржавају САД и Израел, суочава се са великим губитком моћи у односу на ирачки курдски парламент. Усред брзо одвијајућих догађаја – чије импликације ће се осетити доста шире од Блиског истока – налазе се Русија и њен државни нафтни гигант Росњефт. Насупрот вештој пропаганди САД и ЕУ, која бившег председника Масуда Барзанија и његову Курдску демократску партију (KDP) приказује као корифеје демократије западног стила, Барзани је шеф клана који је провео немилосрдно етничко чишћење Јазида и асиријских хришћана како би преузео контролу над нафтним пољима, која су до 2014. историјски насељавали ти народи. Клан Барзанија  и његову војну руку (Пешмергу) почетком касних 60-тих тренирали су пуковник израелског Мосада Цуриј Саги, у почетку са идејом да се супротставе владавини Садама Хусеина. Од тада трају везе Израела са Барзанијевим кланом, који је успоставио диктаторску моћ у курдском делу Ирака, користећи се убиствима, корупцијом, а од 2014. и контролом продаје ирачке нафте кроз територију Турске. Таква је природа Барзанијеве мафијашке власти, која опстаје упркос чињеници да је његов председнички мандат у Ирачком Курдистану окончан 2015. и да је курдски регионални парламент одбио да га обнови. Од тог тренутка он влада без икакве законске основе, спречавајући сазив парламента на коме би био формално свргнут. Масудов син управља регионалним безбедносним саветом и целокупним војним и цивилним обавештајним сектором. Барзани, уз отворену подршку Нетанијахуа, упркос великом противљењу већег дела света, одлучио је да одржи референдум о независној курдској држави. То је требало да буде почетак преобликовања геополитичке мапе целог Блиског истока дуж линија које је у војном дневнику 2006. године забележио поручник Ралф Питерс, под насловом Крваве границе: Како би изгледао бољи Блиски исток. Кад су Британци и Французи поделили нафтом богате земље посрнуле Отоманске империје тајним споразумом Сајкс-Пико из 1916. године, етничка заједница позната као Курди намерно је остављена подељеном између Ирана, Ирака, Сирије и Турске. Данас би стварање јединствене курдске државе дестабилизовало цео регион. Проблеми међу самим Курдима и разлике курдских дијалеката у неким случајевима су толико изражене као разлике између енглеског и немачког. Политичке разлике су такође значајне. Да су САД и Израел успели да формирају независну курдску државу у Ираку, као претечу Независног Курдистана од 23 милиона људи, то би гурнуло у ратг цео регион – од Ирана, преко Ирака и Сирије, до Турске – онај тип великог рата од којег Пентагоновим неоконзервативцима иде вода на уста још од подметања лажних доказа да је Садам Хусеин 2003. имао оружје за масовно уништење. Занимљиво је истаћи да Барзанијев клан у САД за промовисање идеје да би Киркук требало да буде део Независног Курдистана још од 2005. користи исту калифорнијску PR компанију (Russo Marsh & Rogers) која је 2003. створила проратни лоби против Садама Хусеина под називом Покренимо Америку унапред (MAF) и – служећи се фабрикацијама – утицала на раст подршке америчке јавности за рат у Ираку. Месец дана касније много тога се променило за ирачке Курде. У блиц војној акцији, коју је очигледно подржала снажна антибарзанијевска фракција Курда, Багдад је преузео Киркук и кључна нафтна поља која су 2014. нелегално окупирале Барзанијеве снаге. То је значило да финансијски кључ Барзанијевог и израелског „независног“ Ирачког Курдистана – нафтни приходи од око 1,2 милиона барела нафте дневно из поља у Киркуку и Баи Хасану – није више у рукама Барзанијеве мафије. Пошто је његова банда преузела контролу над нафтом богатим Киркуком 2014. године, протерујући стотине хиљада етничких Јазида и асиријских хришћана из својих домова, амерички нафтни лоби помогао је Барзанију да надогради своју моћ. Рекс Тилерсон као генерални директор Ексон мобајла супротставио се влади у Багдаду и, заједно са Шевроном, 2014. године инвестирао у курдски део Ирака, што је била отворена припрема САД за независност нафтом богатог Курдистана. Усред хаоса који су донела освајања Исламске државе широм Ирака и Сирије након 2014, која је у почетку помагао Барзани у настојању да се докопа киркучке нафте, клан је потписао илегални споразум са породицом турског председника Ердогана о продаји нафте Израелу преко турских нафтовода, од чега је Барзани зарадио милијарде долара. Јерусалим пост преноси да је до 2015. чак 77 одсто израелског нафтног увоза долазило из Киркука, који се налазио под курдском окупацијом, нафтоводом од турског Чејана до израелске нафтне луке у Ашкелону. Након Барзанијеве бомбастичне објаве да је 93 одсто изашлих на референдум подржало независност, ирачка влада, као и други од Турске до Ирана, прогласили су гласање илегалним. Багдад је убрзо Ирачком Курдистану увео санкције. Ердоганова Турска – плашећи се ширења идеје о независности на њену курдску мањину, насељену у пограничним областима Сирије и Ирака – пресекла је курдске нафтне токове. Потом је Багдад одржао тајне преговоре са опозиционом Патриотском унијом Курдистана (PUK) недавно преминулог Џалала Талабанија. PUK се успротивио идеји о референдуму, а баш њихови војници су контролисали велики део Киркука. Судећи по Бафелу Талабанију, сину недавно преминулог Џалала Талабанија, непосредно пре заједничке операције преузимања Киркука од стране ирачке војске и шиитских милиција Хашд ал Шаби постигнут је споразум са Багдадом о мирном повлачењу из града Пешмерги које су биле под контролом PUK. То је отворило пут дијалогу и сачувало хиљаде живота. Талабани је Барзанијеву одлуку да референдум одржи упркос јасним упозорењима о последицама назвао „колосалном грешком“. Масуд Барзани је 29. октобра објавио да ће одступити са позиције (нелегитимног) председника Ирачког Курдистана, признајући да је израелски план о референдуму доживео неуспех. Кључни потцењени фактор стратешког заокрета у енергетској геополитици ирачких и сиријских Курда током протеклих неколио месеци била је Русија, нарочито руски државни гигант Росњефт.  Одмах након референдума ирачких Курда 25. септембра шеф Росњефта Игор Сечин је, изненадивши многе, објавио да је Росфефт постигао споразум о преузимању контроле над главним нафтоводом ирачког Курдистана, што је подигло инвестиције у аутономном региону на четири милијарде долара, како је Сечин рекао 18. октобра, два дана пре потписивања овог споразума, на конференцији у Италији којој је присуствовао и аутор текста који читате.  Росњефт планира да повећа капацитет нафтовода на 950 000 барела дневно. Према споразуму, Росњефт ће контролисати већину од 60 одсто акција, док ће остатак држати актуелни власник – курдска KAR Група из Ербила. Поред инвестиције 3,5 милијарди долара у курдски гасовод, Росњефт је раније ове године позајмио регионалној курдској влади 1,2 милијарде долара за превазилажење буџетске кризе, што Русију чини далеко највећим страним инвеститором у региону Ирачког Курдистана. Према Алмасдар њузу из Бејрута, истога дана, 18. октобра, доминантно курдске Сиријске демократске снаге (SDF), које током текућег рата у нафтом и гасом богатој сиријској провинцији Деир Езор имају снажну подршку САД у оружју и обуци, донеле су изненађујућу одлуку да предају богато гасно поље копненим снагама руске војске. Извештај да су курдске SDF пристале да препусте контролу над гасним пољем Ал Табија које су тек преузеле од Исламске државе 23. септембра сугерише да Русија у нафтним и гасним плановима ирачких и сиријских Курда не игра малу улогу. Гасно поље Ал Табија, на којем је раније радио амерички Коноко, има већи капацитет од било ког поља у Сирији, будући да је способно за производњу 13 милиона кубних метара природног гаса дневно. Алмадар њуз преноси да ће Руси контролу над гасним пољем предати сиријској влади из Дамаска. Споразум је уследио након тајних преговора у северном сиријском граду Камишлију између руског заменика министра спољних послова Михаила Богданова, специјалног председничког изасланика за Блиски исток у самопроглашеној курдској аутономној зони у Сирији (Ројава), са курдским и сиријским лидерима. У Анкари су се 25. октобра састали ирачки премијер Хаидер ал Абади и турски председник Реџеп Тајип Ердоган, што представља значајно отопљавање у њиховим међусобним односима. Америчко-израелски план о независности Курдистана вратио се као бумеранг. Опет је геополитичка глупост Вашингтона и неоконзервативна ратна манија довела до тога да досадашњи геополитички непријатељи сарађују на начин који је био незамислив пре само три године. Русија је мудро играла партију геополитичког шаха. Москва зна да, уколико Росњефт буде држао златну акцију у енергетској економији ирачких Курда, они неће имати других опција за извоз нафте осим преко територије Турске. Пре две године, пре него што је Ердоган Русији предложио зближавање након обореног руског авиона у Сирији, Турска је финансирала ISIS против Асадовог режима, помажући извоз сиријске нафте преко турске државне компаније. Катар је трошио милионе долара на финансирање Муслиманског братства, Исламске државе и других салафистичких терористичких група у Сирији. Данас Турска мора сарађивати са Росњефтом поводом ирачког гаса и са Дамаском, у којем Башар ал Асад, уз руску подршку, остаје чврсто утврђен. А изгледа да Турска управо то и ради, што је још један од узрока растућег непријатељства између Анкаре и Вашингтона. Додатне сметње за Вашингтон су дешавања око Катара. Кад су Вашингтон и Израел прошлог лета наговорили неурачунљиве Саудијце на смехотресну идеју о стварању „арапског НАТО“ састављеног од сунитских нафтних држава (плус Израел) који би био усмерен против Ирана, тај „арапски НАТО“ у првом потезу увео је ембарго Катару, бившем савезнику из Заливског савета за сарадњу, који има подршку Муслиманског братства. Саудијци су циљали Катар, јер је отворено настојао да оствари сарадњу са некадашњим архинепријатељем Ираном у изградњи заједничке гасне руте ка ЕУ. Сада Катар сарађује са Ираном, Турском, Русијом и Кином у новом геополитичком престројавању којем се противи Саудијска Арабија. Русија је позиционирањем у курдским регионима Ирака и Сирије успела да изведе бриљантан политички пуч против англо-америчког и израелског дизајна Великог Курдистана и идеје Блиског истока под НАТО контролом. Шахмат, Вашингтоне. Управо си изгубио Блиски исток. Даљи развој догађаја између Русије, Саудијске Арабије и Кувајта само је питање времена, на шта указује недавна прва посета саудијског краља Москви и распитивање о руском оружју.  Неокони око Доналда Џ. Трампа и његов неискусни зет, 36-годишњи „виши саветник“ Џаред Кушнер, као и све патетичнији државни секретар из Ексон мобила Рекс Тилерсон су једно тужно друштво. Свет се уморио од њихових ратова и разарања. Време је да се изгради нови. Ко спрема коначно решење за Србе и Русе прочитајте ОВДЕ. Извор: New Eastern Outlook/ Нови Стандард