Откако је избио рат у Сирији 2011. године стално се говори о сиријском председнику Башару Ал Асаду и како је он наследио власт 2000. од свог оца, Хафеза Ал Асада. Хафез Ал Асад је био државник који је учинио своју земљу јаком, а народ поносним на снагу коју су имали. Ипак, нису га волели сви унутар Сирије, исти чинилац радио му је о глави као и његовом сину, након његове смрти, исламистички милитанти нису претња Сирији тек у задњим годинама. Исламистички устанци гушили су се крваво и без милости, па је по том питању био сличан другим моћним арапским националним и секуларним лидерима тог доба, почевши с узором који су готово сви следили, а тај узор је, свакако, био египатски председник Насер.

Рушевине царства

Модерна Сирија настаје на рушевинама Отоманског царства које је поражено у Првом светском рату, а простор Блиског Истока дели се између две колонијалне силе, Француске и Велике Британије. Француска војска окупира Сирију 1920. а пет година касније избија први устанак у Друзе планинама. Побуну је водио Султан Паша Ал Атраш. Био је истакнути арапски Друзе лидер који је стекао митски статус у сиријској историји. Французи ломе устанак уз велике напоре, а заробљени Атраш је успео да побегне у Јордан. Након устанка, Французи дају Сиријцима нека овлашћења и право да бирају председника, али Сирија је и даље била неслободна. Сиријски окупатори и сами постају окупирани. У пролеће 1940. нацистичке снаге улазе у Париз. Сирија долази под контролу Вишијевске Француске. Постаје марионета марионете, али током 1941. снаге Слободне Француске и Велике Британије ослобађају Сирију и Либан.

Пуч за пучем и пропало уједињење Египта и Сирије

1946. Сирија постаје независна, поново после договора Француза и Британаца. Међутим, почињу учестали државни удари и преврати. Ионако хаотична земља, запада у још већу кризу после војног пораза 1948. када су сиријске снаге, заједно с другим арапским војскама, кренуле у Палестину како би спречиле настанак државе Израел. Тада је Израел успео извојевати једну од највећих војних победа новијег доба и поразити све арапске војске. Јачањем социјалистичких покрета и арапског национализма, Сирија се окреће СССР-у. То је омогућило већи комунистички утуцај у земљи, али и јачање сиријске војне способности јер су се почели потписивати бројни војни уговори. У фебруару 1958. десила се важна ствар - египатски председник Насер и тадашњи сиријски председник Шукри ал Куватли најавили су уједињавање две земље у Уједињену Арапску Републику. Због египатског централизма и доминације већ у септембру 1961. египатски официри извели су пуч и проглашена је независност Сирије. Две године након распада УАР десио се још један пуч, 8. марта 1963. (познат и под називом Револуција Осмог марта). У овом пучу један од лидера био је управо Хафез Ал Асад који ће ускоро постати најмоћнији човек у историји модерне Сирије.

Сирија под Хафизом

Још неколико пучева доживела је ова земља до 1970. када власт коначно преузима Хафиз Ал Асад. Идућих 30 година он ће владати чврстом руком и више неће бити пучева, барем не успешних. Сурово се обрачунавао са свим политичким противницима, а нарочито екстремним исламистичким групама и у борби против њих није штедео ни недужне. Био је изразито поштован у свету и угостио је многе светске државнике, али он сам је ретко путовао чак и по Сирији. Живео је врло скромно и радио по цео дан. Остао је упамћен као изразито мудар политичар и велики критичар колонијализма и империјализма. Пуч, којим је Асад дошао на власт 1970. донео је Сирији напокон стабилност и убрзану модернизацију. Широм земље градиле су се цесте, школе, болнице. Ипак, владао је ауторитарно и имао чак 15 обавештајних служби које су контролисале све, па чак и једна другу. Победа Исламске Револуције у Ирану 1979. када је Асад стао на страну ајатолаха Хомеинија, разљутивши тиме друге арапске лидере, доноси снажан савез између Дамаска и Техерана који опстаје сво ово време, па тако и данас. Реално је рећи да би исламисти већ вероватно добили актуелни рат у Сирији да Иран није пружио снажну подршку Дамаску. Распад СССР-а 1989. довео је до преокрета. Изгубивши најважнијег савезника, Хафез креће у покушај какве такве обнове односа са Западом. По том питању јако му је добро дошла ирачка инвазија Кувајта 1990. Сирија се одмах прикључила коалицији под вођством САД-а. Мада је свега неколико хиљада сиријских војника учествовало, симболика је била снажна и ускоро је почела стизати знатна подршка за Сирију. Амерички покушаји измирења Израела и арапских земаља, па и Сирије, током деведесетих, убрзо пропадају.

Одлазак Хафеза, останак Асада

Хафез умире 2000. године од срчаног удара. Након смрти Хафеза, на власт долази његов син Башар Ал Асад. Наиме, он није био припреман за преузимање власти, живео је "мирним животом" у Енглеској где је радио као офталмолог. Тамо је и сусрео своју данашњу супругу, Асму Ал Акрас. Асма је заправо Британка, рођена у Лондону, сиријских корена. У време када су се упознали она је радила у банци. Власт у Сирији, требало је, заправо, да преузме старији Хафизов син, Басел Ал Асад. Школован на академији војних наука он је требало да настави владавину чврстом руком коју је успоставио његов отац. Међутим, судбина је умешала прсте. Басел је погинуо у саобраћајној несрећи на путу према аеродрому у Дамаску. Након смрти Хафеза, 10. јуна 2000., већ је било јасно да ће земљу преузети "непознати офталмолог из Лондона". Башар је спровео неке реформе, али током 11 година владавине до избијања рата, не може се рећи да се пуно тога променило. Ипак, у овом периоду су се односи са Западом, нешто побољшали. САД су се надале како би нови млади председник, у Дамаску, могао бити њихов потенцијални партнер.

Задња линија отпора

Сиријски режим могао је бити добар са САД-ом, позив су добили, али су га одбили прихватити. Наиме, за те добре односе са САД, Сирија би морала учинити бројне уступке - прекинути историјски добре односе с Ираном и прекинути пружање подршке за групе попут либанског Хезболаха и палестинског Хамаса. Млађи Асад постао је проблем за Запад и 2011. креће велика операција, која је годинама, ако не и деценијама, била у припреми - рушење власти у Дамаску. Како ће то завршити, тек ћемо видети. Стотине хиљада људи већ је убијено, од почетка рата у Сирији, у пролеће 2011. и сада су у причу, уплетене и велике силе. На крају, све води назад према Хафезу Асаду. Он је ипак био посебан државник, калкулисао је, био је окрутан према неподобнима, у државни врх постављао је алавите, шиитску мањину која вековима опстаје у већински сунитској Сирији и којој припада породица Асад. Остао је доследан арапском отпору према Западу, док су се готово сви други арапски лидери већ давно "продали". Уз њега се још једино либијски лидер Муамер Гадафи дуго држао, а њега су убили и његову земљу уништили 2011. Сада је преостао, мада већ одавно мртав, још само Хафез Асад, задња линија отпора арапског национализма, утеловљен још увек у лику и делу свог сина Башара. Чим су Руси отишли терористи се уједињују у Сирији, креће офанзива. Више о томе читајте ОВДЕ. Извор: Advance.hr