Питање Јерусалима није оно што је одвело Путина у Каиро. Кремљ је истакао потребу за “обезбеђивањем стабилности и сигурности на Блиском истоку и у Северној Африци“.
То подразумева и Либију и Синај и Сирију, и у одређеној мери и Јемен.
Поента је да се “либијски фајл“ поново отворио. “Исламска држава” се преселила у Либију након пораза у Ираку и Сирији. Русија и Египат осећају импративну потребу да се брзо мобилишу и супротставе екстремистичким групама у Либији. Обе ове земље подржавају команданта либијске Националне војске Калифа Хафтара, и кога они (с правом) виде као бедем против насилног екстремизма у Либији.
Надолазећи проблем у Либији и растућа несигурност у западном Египту угрожавају стабилност самог Египта. С друге стране, ангажовање Египћана у Либији утиче на равнотежу моћи на Блиском истоку.
Занимљиво је да су монархије у Заливу такође укључене у либијску кризу.
Либијски премијер Фајез ал Сарај је 1. децембра посетио Белу кућу, а Трамп је са њим разговарао о “могућностима будућих партнерстава“ истичући “континуирану посвећеност Америке да порази ИД и друге терористичке џихадисте у Либији“ и “сарадњу да се унапреди либијска стабилност и јединство“.
Али Русија и Египат имају и специфичне интересе. Либија је некада била совјетски савезник и има стратешку медитеранску локацију која се суочава са јужним положајем НАТО-а. Што се тиче Египта, нестабилност у Либији прелази на полуоство Синај, и то се већ дешава. Сисијева амбиција би могла створити неку врсту египатског протектората у Киренајки против екстремистичких група.
Без сумње, са 1.200 км заједничке границе са Либијом, бриге Египта око безбедности су легитимне.
Египат је такође увозник енергије. Хафтар контролише такозвани нафтни полумесец у Либији, а руски нафтни гигант Росњефт се вратио у Либију. Очигледно је да енергетска платформа пружа потенцијално уносну тространу сарадњу између Русије, Хафтара и Египта – иако је то секундарно поред војних и безбедносних димензија.
Првенствено, Москва се приклања УН у кључним стварима, а такође ангажује и владу Сараја у Триполију. То указује на то да се Москва можда позиционира као посредник између супарничких партнера у Либији – Сараја и Хафтара, пре свега – и да ће се на крају изманеврисати како би надокнадила финансијске губитке које је претпрела 2011. године након промене режима, за које се процењује да премашују 10 милијарди долара у железничким уговорима, грађевинским пројектима, енергетским пословима и продаји оружја.
Али Запад ће будно пазити да Путин не учини исто што и у Сирији, и матира их и у Либији. Либијска ситуација има своје специфичности, али ривалство великих снага се убрзава. Можда изгледа да је Вашингон боље позициониран у Либији, али све опкладе пропадају када Путин ступи на сцену.
За ефикасну улогу Русије у војној и безбедносној сфери да стабилизује Либију, Москви је потребан регионални партнер. Путин ужива одличне односе са Сисијем. Вашингтон ће пажљиво мотрити на њихове разговоре у Каиру у понедељак.
Пекинг инсистира на свом решењу израелско-исламског сукоба! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: webtribune.rs
