Правда

Свега неколико недеља касније, власт Талибана се урушила у целом Авганистану и Исламски емират Авганистан је престао да постоји. У симболичном чину који је добро показивао тотални колапс талибанског система власти, врховни вођа Талибана Мула Мохамед Омар је био приморан да напусти главно талибанско упориште Кандахар на мотоциклу у пратњи свега неколико бораца.

Крајем 2001. и почетком 2002. године Талибани су деловали као ствар прошлости и покрет је био на корак од нестанка. Остаци талибанског покрета су се повукли у најудаљеније планинске крајеве Авганистана или су пребегли у Пакистан.

Да ситуација буде још гора, војна коалиција која је свргнула Талибане није имала намеру да се повуче након обављене мисије и њено војно присуство је континуирано јачало. Током целе 2002. године америчке и савезничке снаге су активно прогониле остатке талибанских снага како им не би дали простора за прегруписавање.

Ипак, упркос тоталној територијалној дезинтеграцији талибанске државе, окупацији Авганистана од стране најмоћније светске војне коалиције и отпору већине непаштунског становништва, Талибани су не само успели да опстану као организовани покрет, већ су моћну алијансу која је планирала да их уништи бацили на колена и у потпуности понизили.

До 2006. године Талибани су поново успоставили своју доминацију у паштунским областима јужног Авганистана и наносили су континуиране губитке бројчано и технолошки супериорнијим савезничким снагама.

Суочени с талибанским покретом који је сваког дана постајао све јачи, амерички властодршци су реаговали панично и на исти начин као и њихови совјетски претходници током 80-их; повећањем војног присуства, све већом агресивношћу и ескалацијом војних деловања.

Резултат оваквог приступа је био очигледан 2011. године, када су Талибани извршили масовни напад на Кандахар, који је успео да угрози сам центар града и који је јасно демонстрирао све већу немоћ алијансе чак и у највећим урбаним средиштима. Да ситуација буде још гора, Талибани у овом периоду почињу да се шире и на север Авганистана, у подручја која су била далеко од традиционалних паштунских упоришта на југу земље.

У Пентагону су на време препознали тотални крах свог подухвата, али признавање пораза америчкој и светској јавности није била опција. Уместо искреног и отвореног признања да су након десет година рата Талибани у далеко бољој позицији него 2001, амерички властодршци су најавили „повлачење“ из Авганистана и представили га као логичан исход успешног пројекта стабилизације и изградње нације и демократије у земљи.

Званична реторика највеће модерне суперсиле 2014. године није се пуно разликовала од изјава руководства Совјетског Савеза 1989, 25 година раније, када је повлачење совјетских војника у Москви приказивано као крај успешне мисије помоћи братској социјалистичкој републици (која ће се распасти свега три године касније).

Званични крај америчког активног војног ангажмана у Авганистану у децембру 2014. године је уједно представљао и крах америчке стратегије борбе против тероризма. Исто као што је пораз у Вијетнаму био симбол краја директног америчког војног ангажмана у борби против комунизма, пораз у Авганистану је у потпуности дискредитовао присталице континуираног америчког војног присуства у муслиманским земљама.

Велики људски губици и енормни финансијски трошкови су од почетка Арапског пролећа 2011. године приморали америчко вођство да има искључиво индиректну улогу у догађајима у регији.

Фундаментални узроци америчких (и претходно совјетских) неуспеха током протеклих 15 година леже у једном дубоко погрешном схватању како функционишу традиционална друштва и у веровању да у милитаризацији лежи решење свих проблема са којима се ова друштва суочавају.

Амерички стратези су, верујући у политику силе, сматрали да се победа у рату остварује пуким физичким уништавањем противникових војних снага, а да ће мир неизбежно уследити након војне победе. Овај промашени војни концепт, који је дубоко укорењен у западној политичкој и војној мисли, је већ доживео потпуни колапс у Авганистану, а врло вероватно ће га доживети и у Ираку и Сирији.

Пад Мосула и Раке током 2017. године се представља као велики тријумф америчког оружја, али као и у случају Кабула 2001. политички и друштвени фактори који превладавају у овим државама чине ову „победу“ дугорочно неодрживом.

У Авганистану је инсталација про-америчке владајуће хунте довела до масовног незадовољства у конзервативним паштунским областима и омогућила је талибанском покрету да се брзо опорави. Заузимање великих урбаних центара и остваривање конвенционалних војних циљева није ни у најмањој мери допринело повећању стабилности и сигурности у држави.

Корумпирана власт, коју су углавном сачињавали по злу запамћени заповедници паравојних формација са почетка 90-их (међу њима су били и такви људи као што је бивши владар Кандахара и осведочени педофил и силоватељ Гул Ага Шерзаи) и про-западни дисиденти без угледа међу традиционалним племенским структурама, је била лош избор за земљу којој је највише требала поштена и способна влада.

Захваљујући асиметрији која је владала у ватреној моћи авганистанска влада никада није могла да изгуби неки од већих градова, али су Талибани кроз вешту кампању која је комбиновала елементе политичког, војног, верског и социјалног приступа успели да обесмисле појам „владе“ Авганистана у већем делу руралних области државе.

Док масовни медији придају велику пажњу објективно симболичним догађајима као што је краткотрајно талибанско заузимање града Кундуза на северу Авганистана (петог града по величини у држави) и каснијем ослобађању града, права битка за контролу земље се догађа у пространим руралним областима у којим живи већина становништва. А Талибани већ дуже време добијају ту битку.

Чак и амерички службени извори потврђују да Талибани контролишу или имају значајан утицај у око пола од 407 округа на које је административно подељен Авганистан. А ова контрола се не заснива искључиво на голој сили, будући да у многим окрузима чак ни најосновније социјалне делатности попут образовања не могу функционисати без Талибана.

Слично као и у Авганистану, анти-ИД коалиција је концентрисана искључиво на краткорочне војне циљеве и на сопствене политичке интересе, а дугорочна изградња одрживих институција уопште није у плану. „Победа“ се дефинише бројем „ослобођених“ градова и села, без обзира на средства која су коришћена приликом њиховог заузимања, па макар то значило и физичку деструкцију читавих насеља и разарање друштвених заједница.

Напредовање против ИД се мери бројем убијених милитаната и уништених позиција, чак и када то значи да иза сваког ликвидираног терористе остају десетине разјарених чланова породица, рођака, саплеменика и пријатеља. „Коначна победа“ се проглашава онда када су сурове, али функционалне, ИД институције поново замењене локалним криминалним клановима који служе својим налогодавцима и који су првобитно и изазвали успон ИД својом корупцијом и бахатошћу.

Жесток контранапад џихадиста на северу Хаме претворио се у покољ нападачких снага. Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: Advance.hr