Уједно је запретила да ће се, уколико јој кућа не буде враћена, дићи у ваздух, јер више, како каже, нема од чега да живи.
- Пензија ми је 18.000 динара, а рачуни премашују 30.000. На Дедињу имам очеву кућу вредну бар 2,5 милиона евра, а ја умирем од глади. Ако државу није брига за правду, онда ћу да се дигнем у ваздух, па нека ме нема - каже она.
Зато се обратила Првом основном суду у Београду и затражила спровођење извршне правоснажне пресуде из 1998, којом је ондашњи Други општински суд у Београду наложио да се њој и брату Рајку Ђекићу, као власницима куће, дворишта и воћњака, омогући укњижба. Суд је тада наложио Општини Савски венац, која је располагала вилом, да је напусти.
Таталовићева и Ђекић су се укњижили 1999, а извршење пресуде требало је да се спроведе 2002, али се то никада није десило. Држава је успела да оспори ову укњижбу, а у међувремену је као власник укњижена Ружица Ђинђић.
Истовремено, упорна пензионерка тражила је повраћај виле и у поступку реституције, али ју је Агенција за реституцију у јуну одбила. Проблем је био недостајући купопродајни уговор. Она је упутила жалбу Министарству финансија као другостепеном органу и чека одлуку.
Државно правобранилаштво констатовало је да вила не може бити враћена у натури, будући да је данас у приватном власништву, али да, уколико се на поуздан начин докаже да је Даринкин отац пред рат купио некретнину од власника Боукалових, Даринка Таталовић има право на обештећење.
- Мој отац Сава Ђекић купио је ову кућу и плац од 12 ари од чешког банкара Боукала, код кога је радио као баштован. Није стигао да се укњижи јер је почело бомбардовање, а уговор је вероватно уништен када су нас избацили из куће. Боукалови унуци Нина и Иван оверили су изјаву да је њихов деда продао део плаца и кућу мом оцу и поднели захтев за реституцију само за своја 22 ара - каже Даринка Таталовић.
Чех Бохуслав Боукал је задржао већи део плаца који се води на Ужичку 40. Данас је то један плац, који је Ђинђићева удовица добила разменом за два стана с државом.
Даринка Таталовић је писала и председнику Вучићу и навела да јој је отац био бањички логораш, а убијен је 1952. у кући Арчибалда Рајса, у испостави Удбе, јер се бунио што му је породица избачена на улицу. На малу кућу “око је бацио” генерал Удбе Павле Пекић, који се уселио у Боукалову вилу. После њега ту су живели последњи југословенски председник Стипе Месић, и српски премијери Божовић, Шаиновић и Марјановић.
Покушај усељења 2002.
Таталовићева и Ђекић су као власници плаћали порез на кућу, а када су кренули да се уселе, на Светог Јована 2002, на капији их је дочекало обезбеђење: “Ништа од усељења. Држава је све стопирала”. Убрзо се ту уселио премијер Ђинђић. На захтев републичког правобраниоца, одлучујући о захтеву за заштиту законитости, Врховни суд је одузео Даринки кућу и поништио укњижбу.
Прочитајте ОВДЕ зашто Зорана Михајловић каже да, због ТВ Пинк, очекује наставак насиља над женама?
Извор: Новости
