Амерички председник Доналд Трамп, судећи према новој Стратегији националне безбедности коју је изложио у понедељак, решен је да изборни слоган „Америка на првом месту“ не остане мртво слово на папиру. Међутим, означивши Русију и Кину као главне америчке глобалне такмаце и оптуживши те земље да користе неправичне економске праксе и тактике како би „контролисале информације и вршиле репресију над својим грађанима“, амерички председник је, чини се, поклекао пред оним што је својевремено назвао „вашингтонском мочваром“. Трамп је кинеске активности у Јужнокинеском мору и присаједињење Крима Русији 2014. године означио као изазове америчким интересима у свету, док је његов саветник за националну безбедност, генерал Херберт Макмастер назвао Кину и Русију "ревизионистичким силама". Руски стручњак за Америку Дмитриј Михејев напомиње да до јуче Трампова администрација није имала никакву стратегију и да је тумарала између различитих идеја. На крају, „дубока држава“ наметнула му је стратегију промовисања америчког лидерства широм света. - Пошто Трамп није политичар и није доследан, није јасно да ли је он променио став или се једноставно удавио у "вашингтонској мочвари", против које је планирао да се бори, каже Михејев и подсећа да је Трамп своју изборну победу засновао на ставу да су претходне власти потрошиле огроман новац на војне базе широм света уместо да улажу у америчку економију и инфраструктуру. - Сада Трамп прво пристаје на повећање војног присуства у Авганистану, а онда и на нову стратегију безбедности. Међутим, овај документ не мора да значи да се Америка спрема за отворену конфронтацију. Ради се пре свега о супарништву — у војној сфери, у економији, у сајбер-простору. Мислим да Русија треба да искористи тренутак и да ојача свој утицај на евроазијском простору, јер не искључујем да ће у неком тренутку "дубока држава" наметнути Трампу много оштрију стратегију, закључује Михејев. Не само да се ради о првој стратегији Трампове администрације, ради се о првој таквој стратегији у измењеним међународним околностима, сматра стручњак за међународне односе Зоран Миливојевић. - Америка, у свом схватању глобалних односа, у којем је себе видела као неприкосновену силу, препознаје да је свет постао мултиполаран, да постоје друге велике силе и да у том смислу постоји конкуренција. Препознаје да су на светској сцени, поред ње, и Русија и Кина. Потврђује се, дакле, нешто што смо ми до сада идентификовали и знали, каже Миливојевић. Поред тога што Америка идентификује Русију и Кину као ривале за место водеће светске силе, она их идентификује и као претњу америчкој надмоћи. Стратегија се у томе користи идеолошким обрасцима који су за њу, каже Миливојевић, и иначе били резервисани — заштита људских права и демократија користе се како би се ривали дисквалификовали и били супротстављени "развијеном свету". - Стратегија намеће, у наредном периоду, филозофију наступа у глобалним односима и намеће методологију којом Америка убудуће треба да се бави глобалним односима у супротстављању утицају Русије и Кине и сугерише један агресивнији наступ, сматра Миливојевић. Међутим, према Миливојевићевим речима, таква стратегија не представља Трампову капитулацију пред „дубоком државом“, већ је знак унутрашње борбе са њом. - Та стратегија је покушај тих структура да, на неки начин, сузбију могућност Трампу да до краја спроведе и своја предизборна обећања, али и своје политичке циљеве како је најавио. Мислим да Трамп и даље има у виду потребу да успостави добре односе, односно да Русију третира као партнера на глобалној сцени, имајући у виду промену глобалних односа, и да тражи решења која ће бити у функцији интереса и једне и друге стране, али и глобалних односа. Према томе, та стратегија је нека врста притиска на Трампа и резултат је деловања "дубоке државе" на будућу спољну политику Америке и међународне односе на које Америка треба да утиче у наредном периоду, објашњава Миливојевић.
Можда ипак није све тако црно
- Трамп и даље инсистира на дијалогу са Русијом, а његову политику према Пекингу немогуће је назвати агресивном. Стога, апсолутно није јасно како ће се у догледној будућности развијати америчка спољна политика. Са једне стране, Стејт департмент, Пентагон и друге институције имају обавезу да се понашају у складу са том стратегијом, али велико је питање шта ће предузети Трамп. Мислим да ће он на неки свој начин тумачити тај документ, а то би могло до доведе до унутрашњих неслагања у вези са питањима националне безбедности, сматра Јаригин. Сваки стратешки документ који буде усвојен у Сједињеним Државама, као водећој светској војној сили, мора да има импликације на светску безбедност, каже Миливојевић. Свака америчка одлука која има неку врсту глобалне тежине аутоматски се одражава и на систем светске стабилности и безбедности, посебно у ситуацији, како каже, када она налаже офанзивнији и агресивнији наступ према ривалима или у функцији остваривања америчких непосредних глобалних интереса. - Уколико дође до њене реализације на начин како она пројектује будуће односе према Кини и Русији, одразиће се, у најмању руку, наставком неке врсте конфронтације коју и сада имамо, без обзира на појавне облике везане за спречавање терористичких аката, на сарадњу између специјалних служби, на последњу комуникацију између Путина и Трампа, која би требало да сугерише да ипак идемо према некој динамици сарадње, а не сукоба. Међутим, ако та стратегија буде реализована, овако како пројектује будуће односе, онда треба очекивати наставак тензија, наставак притисака у међусобним односима, каже Миливојевић. Тензије и притисци ће се највише манифестовати на неуралгичним тачкама светске политике, какве су Северна Кореја, Јужнокинеско море или Блиски исток. Америка нема интереса да сада, када је Исламска држава поражена, крене у процес стабилизације Блиског истока, сматра Миливојевић. - Американци немају тај интерес и мој је утисак да неће дозволити да се стање стабилизује, да се пређе на простор дипломатије и решавање ситуације у Сирији или Ираку мирним средствима, већ ће тражити начина да ипак иду у неку врсту конфронтације да не би признали успехе друге стране, објашњава он. Такође треба очекивати, каже Миливојевић, да Вашингтон на сваки начин сузбије развој добрих односа између Пекинга и Москве. Не дозвољавајући добре руско–кинеске односе, Америка ће покушати да себи обезбеди даљу промоцију своје надмоћи и у новим околностима, закључује Миливојевић.
