Али, сада је очигледно да је Русија постигла и пуно више, афирмишући се као кључни актер на Блиском истоку и као посредник између многих кључних играча - од Ирана и Саудијске Арабије па све до Турске и Израела. И све то је постигнуто с ограниченим ресурсима и с пуно ризика.
Наиме, постојала је велика опасност о уплитању у сукоб без краја као што је био случај са совјетском интервенцијом у Авганистану. Стога је руско вођство нагласило како ће војна интервенција бити лимитирана углавном на ваздушна и ракетне ударе који ће служити као потпора сиријским копненим снагама.
Пре него што је започела интервенција, Владимир Путин је био одлучан вратити Русији статус глобална велесиле, а Блиски исток је главно подручје на којем је Москва била у стању остварити тај потенцијал, делом и због совјетског наслеђа на Леванту. Са само неколико десетина авиона и неколико хиљада војника, Русија је ушла у рат у Сирији и започела своју војну кампању упркос критикама међународне заједнице и оптужбама везаних за смрт цивила.
Интервенција Москве је наступила када су Сједињене Државе под вођством Барака Обаме одлучиле напустити војну опцију те се нашле у низу жестоких спорова с кључним савезницима, укључујући Израел и Саудијску Арабију. Потом, под големим недоследним политикама Доналда Трампа и у доба заокупљености САД-а с унутрашњом политиком, Русија је наставила полако, али сигурно своју војну кампању подупирући сиријску војску у ослобађању територија, део по део. Путинов успех у регији је емблематично дошао до изражаја ове недеље за време посете Сирији након што је најавио како ће се поновно кандидовати на изборима у марту 2018. за још један шестогодишњи мандат.
Одржавајући говор руским снагма у ваздушној бази близу Латакије, Путин је прогласио победу над Исламском Државном и сиријским побуњеницима те најавио како је наредио смањење руског контингента у Сирији. Током блискоисточне турнеје посетио је и Египат где је потписао споразум о изградњи нуклеарног реактора на медитеранској обали те је настојао консолидовати свој однос с Каиром који је у протекле три године купио руско оружје вредно више милијарди долара. Потом у Турској, чланицом НАТО-а, Путин и Ердоган су се, барем до једне мере, усугласили о кључним питањима.
Руски председник је често био мета критика и подсмеха од стране Запада због његове склоности ка релаполитици у стилу из 19. века. Међутим, Путинов приступ у Сирији се исплатио, где је успео играти на карту сукоба регионалних интереса те постићи договор с разним играчима. Када је Путин одлучио започети војну кампању, председник Башар Асад је био на рубу колапса, а сиријска војска је низала неуспехе на свим фронтама. Кроз неколико недеља, руска војска је имала ваздухолпловну опрему потребну за постављање базе у Сирији те је кренула са ваздушним нападима на терористе крајем сепетмбра 2015.
На почетку, бројни међународни посматрачи су били скептични према руској интервенцији, с обзиром на руске економске проблеме и огромне негативне изгледе на хаотичном сиријском бојишту, где су Исламска Држава, милитанти ал-Каиде и цео мозаик побуњеника подржаних од Саудијске Арабије, Катара и Турске притискали Асадову војску са свих страна.
Многи су на Западу и у Русији предвиђали да ће се Сирија претворити у други Афганистан - пропала совјетска интервенција која је довела до великих губитака и завршила понижавајућим повлачењем 1989. након скоро деценију борби и смрћу преко 14.000 совјетских војника. Путин је тврдио како Москва треба интервенисати у Сирији у борби против терористичке претње (иако су у питању били бројни други интереси попут оних енергетских), али је јасно дао до знања да неће пасти у замку и поновити сценарио из Авганистана.
Још један разлог за скептицизам је био успорена модернизација руског војног арсенала који је уследио након совјетског колапса. Рањивост и слабости руске војске су дошле до изражаја у ратовима у Чеченији и кратком сукобу с Грузијом 2008. године, када се могао приметити недостатак савремених комуникација, оружја и координације између различитих војних грана те слаба дисциплина.
Али са сиријском кампањом међународна сцена је постала сведок једне нове и модерне војске, добро обучене те наоружане софистицираним прецизним оружјем.
Другим речима, Путин је успео објаснити руском народу зашто је Сирија важна те доказао да се неће поновити авганистански сценарио. Рат у Сирији је, такође, као и сва друга бојишта, била прилика за Русију да тестира и демонстрира цео низ напредног оружја како због престижа и у циљу подстицања војног извоза.
Али, кориштење целог низа софистицираних оружја у Сирији је имало и један други циљ - показати САД-у и НАТО-у да се Русија више не ослања искључиво на нуклеарни арсенал. Нове крстареће ракете које су испаљиване, на пример из Каспијског језера, су дали Путину дуго тражену могућност прецизног далекометног арсенала коју је у прошлости поседовао само САД.
Рано у кампањи, Москва се нашла на рубу војног сукоба с Анкаром након што је турски борбени авион срушио руски ратни авион на сиријској граници у новамбру 2015. године. Само неколико месеци касније, с тактичним дипломатским деловањем, Путин је ојачао везе с Турском, нудећи Ердогану снажну подршку након неуспелог покушаја пуча. Заједно су постигли споразум о Сирији, постављајући зоне де-ескалације које су помогле у смањењу борби. Русија је такођер досегла и до других кључних играча - од Ирана, који је чврсто подупирао Асада па све до Саудијске Арабије, Катара. Путин је такође комуницирао с Израелом како би се уверио да интервенција на страни Асада не би нарушила пријатељски однос Москве и Тел Авива.
Руски војни успеси у Сирији и њено приближавање с Турском су отворили пут за још један дипломатски потез Путина - загревање веза са Саудијском Арабијом, противником Москве још од времена Хладног рата када је монархија наоружала авганистанске муџахедине који су се борили против совјетске инвазије. У првој посети једног саудијског монарха, краљ Салман је посетио Русију у октобру 2017. те је потписан преко 3 милијарде долара вредан уговор о продаји оружја - конкретније напредних С400 система ваздушне обране.
Док је прогласио победу у Сирији, Путин је јасно показао да Русија намерава остати у војном и другом смислу присутна на Блиском истоку и то више него икада. Москва планира проширити своју ваздушну базу те обновити и повећати своју поморску базу у сиријској луци у Тартусу која би на крају требала бити у стању примити велике бродове.
Русија је такође израдила споразум с Египтом како би омогућила својим ратним авионима да користе базе у тој арапској земљи - распоређивање војске које се није видело од времена кад је Египат био кључни совјетски савезник на Блиском истоку пре него што је отишао на америчку страну, средином 1970-их.
Али бројни аналитичари предвиђају да ће упркос Путиновим успесима у регији, статус Русије као глобалне силе ипак остати ограничен будући да је њена присутност првенствено војна, стратешка и економска (везана за енергетске ресурсе) те јој недостају ресурси и способност које Запад поседује за процес реконструкције.
Пред Путином је сада велики изазов, а то је да претвори руски војни и економски утицај на Блиском Истоку у нешто сто представља трајни успех, а још није јасно како би Русија до тога могла доћи. Сиријска армија неумољиво напредује на југу Идлиба. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: advance.hr
