Међународни кривични суд за бившу СФРЈ у Хагу данас званично завршава 24-годишњи рад. Та институција је досад осудила Србе на више од 1.200 година затвора, а остале актере ратних сукоба - Хрвате, Албанце и Бошњаке заједно на троструко мању казну од 361 годину. Међу последњих пресудама је била она генералу Ратку Младићу, који је осуђен на доживотни затвор. Завршница рада суда остаје у сенци самоубиства хрватског генерала Слободана Праљка, који је неколико секунди након изрицања пресуде попио отров пред судијама и камерама.

Светске силе, предвођене Немачком, аутоматски су 15. јануара 1992. признале независну Хрватску, али је Туђман убрзо заборавио на свој део нагодбе и само три године касније протерао више од 200.000 Срба.

Наиме, према писању Њујорк тајмса, Туђманов пројекат независне Хрватске умало није пропао, јер је крајем 1991. Европска заједница на дневни ред ставила уставне гаранције за заштиту права тамошњих Срба и других мањина. Он је, међутим, брже-боље обећао сва могућа права за Србе, говорећи да им неће фалити длака с главе, али је то онда преко ноћи заборавио.

- Извештај који је припремио бивши француски министар правде Роберт Бадинтер препоручује да Хрватска треба да обезбеди уставне гаранције за поштовање људских и мањинских права и да би морала да надзире њихово поштовање. Фрањо Туђман је саопштио да је добио захтев од европских лидера да мора да поштује права мањина - наводи Њујорк тајмс и подсећа да су хрватски фашисти поклали хиљаде Срба током Другог светског рата.

Тада су против међународног признања Хрватске били Француска, Велика Британија и САД, али је Немачка упорно притискала своје партнере да што пре прихвате нову државу насталу из Југославије. Често су се могла чути упозорења да је баш Немачка због преурањене соло акције одговорна за распад Југославије, па чак и за ратове на њеном тлу.

И бивши шеф дипломатије СРЈ Живадин Јовановић потврђује да су права мањина у Хрватској била постављена као услов за међународно признавање самосталне Хрватске.

- О томе се расправљало крајем 1991. у извршним органима тадашње Европске заједнице, која је заузела такве ставове у вези са међународним признавањем ове две бивше републике СФРЈ. А поштовање права мањина у Хрватској јесте било међу закључцима ЕЗ - објаснио је Јовановић.

Међутим, саговорник напомиње да је тадашњи шеф немачке дипломатије Ханс Дитрих Геншер пре тога „искочио“ и признао независне државе.

- Тиме је Немачка прејудицирала коначан став ЕЗ, па је чак и генерални секретар УН упутио ЕЗ и Немачкој писмо са упозорењем да признавање треба да буде део комплетног мировног решења. Међутим, Геншер је признао Хрватску и Словенију и арогантно одговорио Де Куељару:  „Sorry, we have already done it!“ (Жао ми је, ми смо већ то урадили). Та ситуација је показала колико у ЕЗ нема равноправности и да је заједничка спољна политика ЕЗ била заправо оно што диктира Немачка - оцењује Јовановић.

Међународним признавањем Немачке и Словеније бавила се и ЦИА, која у документу од 19. децембра 1991. упозорава да би потврда независности ове две државе могла изазвати рат у БиХ и изазвати Србе и Хрвате (у БиХ) да српска и хрватска подручја прикључе Србији и Хрватској. Из документације с краја 1991. очигледна је неодлучна позиција Вашингтона да ли да призна независност Словеније и Хрватске, јер је америчка администрација, с једне стране, веровала да би признање могло изазвати рат, а непризнавање уверење код европских држава да се држе по страни у растућој кризи:

- Обавештајни подаци показују да су Милошевић и Туђман спремни за прикључење делова БиХ својим територијама. Штавише, извештаји показују да су њих двојица све време у контакту, упркос сукобима. Летос је Туђман немачким политичарима рекао да је БиХ апсурдно превелика и да ју је он спреман поделити. Шта су Путин и Вучић поручили из Кремља прочитајте ОВДЕ.

Извор: Курир