У селима, где је народ "још поштовао власт" није било проблема, али у варошима "власт се није устручавала од насиља, па ни од каишарлука", пише Слободан Јовановић.
На изборима у Београду, 1871. кандидат опозиције, Аћим Чумић - по коме се назива некад ћораво сокаче у центру Београда познато само по бифеу "Мандарина" а данас по тржном центру - умало да добије у првом кругу, али је полиција била ефикасна: ангажовали су "резервне бирачке трупе", и како пише Јовановић, "надгласан је палилулцима и ноћним чуварима, које је полиција, као своје резервне трупе, бацила у последњем часу на биралиште. Осим тога глсови који су падали на Аћима Чумића, бележени су погрешно, као да су пали на Јована Аћимовића, једног београдског трговца, који је био владин присталица."
Цитирамо даље Слободана Јовановића:
"У Смедереву једна полупијана руља, наоружана батинама, крстарила је по вароши, и насртала на оне који су гласали за кандидата опозиције: то су били прави сопадзијски избори."
Да се данашњи становници Палилуле, не би почем осећали кривим, Јовановићев израз „палилулац" пише се малим словима, и означава човека запосленог у тадашњој јавној расвети, који је ноћу палио а зором гасио градске фењере.
Београд није издржао притисак, али је у Јагодини, ипак прошао кандидат опозиције. Наређено је друго гласање. У другом кругу, владин кандидат победио је "захваљујући пандурским, чиновничким и сургудзијским гласовима".
"У срезовима влада је преко капетана наређивала ко ће бити изабран: у варошима она је силом власти спречавала избор опозиционара..." - закључак је Слободана Јовановића о изборима из 1871. године.
Према Тројичком уставу из 1869. избори су се имали одржавати сваке треће године. Три године биле су довољне да Аћим Чумић, београдски професор права и адвокат, пређе политички пут од најгласнијег српског опозиционара, до - министра унутрашњих дела.
На изборима 1871. власти су, на једвите јаде, чистом "намештаљком", спречиле Чумића да постане посланик. А већ изборе 1874. "намештаће" - Аћим Чумић.
Како је најгрлатији противник владе постао министар?
Аћим Чумић није био опозиционар у Србији само кад је био министар полиције и председник владе,а на политичку сцену Србије увео је " ружење„ и блаћење противника
Београдски кандидат опозиције, Аћим Чумић, важио је за љутог противника Намесништва. Био је правник, школован у Паризу и професор Велике школе, врстан познавалац кривичног права и даровит, темпераментан говорник - прави народни трибун и сељачки демагог. Београд га је бирао за кмета, тј. градоначелника што се сматрало отвореним отпором престонице према власти, а као кмет био је "полицијски смењен" па се кандидује за посланика. Тих дана, на Великој школи, из које ће изнићи данашњи универзитет, побунили су се ђаци, и та буна угушена је, не од школских власти него од полиције, у чијим извештајима стоји како је ту "Аћим умешао своје прсте". Као пропали кмет и пропали посланик Чумић је отворио адвокатску канцеларију у Београду, и на суђењима широм Србије стиче још већу популарност.
"У бунтовној Шумадији", по писању једног његовог савеменика, "његова популарност је толика да сељак кад псује вола, псује га Чумићем".
Ударао је по власти, све док није ушао у власт! Чумић је био министар полиције од 1873. до 1875. а председник владе од 1874. до 1875. године. Министар је постао у влади Јована Мариновића, првог српског премијера који је лоше говорио српски.
Чим је Кнез Милан Обреновић постао пунолетан окренуо је леђа Миливоју Петровићу Блазнавцу, који га је довео на престо, и прву владу поверио либералу Јовану Ристићу.
Ристићев кабинет замениће влада премијера Јована Мариновића, Србина из Босне, који је чак имао и надимак - Бошњо. Бошњо је био ожењен ћерком познатог богаташа и добротвора, Мише Анастасијевића, који ће поколењима, између осталих, као своју задужбину оставити Капетан Мишино здање. Капетан Мишин зет живео је на високој нози, у једној од најлепших кућа у Београду, говорио је српски кроз нос, са акцентом као да је странац, и - како га описује историчар Слободан Јовановић - био је најсличнији оним руским западњацима, који су описани у Тургењевљевим књигама. Робовао је једној страсти - уживао је да се коцка у великим европским коцкарницама, а коцкарски је улагао велике капитале на светским берзама. "Физиономија му је била физиономија мекушног Сарајлије".
Када је Мариновић, који је важио за конзервативца, приврженог династији и власти, објавио састав владе, за све је било велико изненађење када је за министра унутрашњих дела поставио Аћима Чумића. Господин Мариновић је изгледа схватио како је "левичарство" Аћима Чумића обична демагогија, и постављање овог најгрлатијег српског опозиционара за министра полиције, једноставно је објасни:
"За министра унутрашњих дела потребан је човек који има познанства и који има вештине да се с народом и начелницима разговара. Чумић је са села, није салонски човек, има велику родбину, огромна познанства. Био је професор Велике школе, дакле човек је од науке. Био је кмет београдски, зна дакле нешто и администрације. Има дара говора, а има све за сразличне боје људима, од сваке класе!"
Октобра 1874. расписани су нови избори за Скупштину. Изборима је руководио Аћим Чумић. Уочи избора увео је нову праксу која ће постати редовна у Србији: променио је готово комплетно полицијско особље. Од 18 окружних начелника 16 је премештено или пензионисано. Слично је урадио и са среским начелницима и писарима. Пред изборе је хтео потпуно да се осигура, да на свим кључним местима буду - његови људи. Али, није се уздао само у полицијски терор, увео је и друге начине придобијања бирача.
Основао је тајни, диспозициони фонд, и за изборе потрошио преко 3.000 дуката, што је за оно време била велика сума. Поред тога, применио је и нову врсту корупције: немилице је давао дозволе за отварање нових механа, што би се рекло - умео је с пословним просторима. Сваки нови механдзија постајао је његов изборни кортеш.
Отворио је толико нових кафана, да се по Београду причало како се побожни људи плаше да ће једног јутра и Саборна црква осванути као механа прве класе!
У Србији тада још нису биле јасно изнијансиране разлике између конзервативаца и либерала. До 1881. политичких странака није било, али се јасно знало ко је за владу, а ко против владе. Чумићева полиција добила је јасно упутство како не смеју бити изабрани људи који највише сметају. На пример, пожаревачки посланик Александар Николајевић, Јован Бошковић из Лознице, и два бивша официра, Сава Грујић из Ваљева и Јеврем Марковић (брат Светозара Марковића) из Јагодине.
Грујић и Марковић, као питомци "дезертирали" су са Берлинске академије, и учествовали у пољским ратовима, а по завршетку школовања спадали у најбоље српске официре тог доба. Обојица су била сумњиви властима због везе са социјалистима. Грујић је, због свог писања у "Јавности";био избачен из службе, затим ће 1876. бити поново удаљен са места директора крагујевачке Тополивнице због подржавања радничке буне назване "Црвено Барјаче", а кад "пригусти", у српско-турским ратовима биће постављен за министра војног...
Александар Николајевић био је један од најугледнијих и најумешнијих трговаца у Пожаревцу. Уочи избора, Чумић га је једноставно ухапсио. Намештено му је да неки државни чиновник који је проневерио државну касу, "призна" како је новац поделио са Николајевићем, и овај опозиционар стражарно је, из Београда, спроведен у пожаревачку самицу. После месец дана, уставновило се да су оптужбе биле лажне, па је Николајевић пуштен. Ипак, то га је довољно компромитовало и није био изабран.Слично је прошао и Бошковић у Лозници.
Избори из 1874. били су први на којима су се распламсале партијске страсти. "Чумић није могао да прави изборе мирно и из потаје", пише Слободан Јовановић.
"Жустар и једак, он их је правио на кавгадзијски начин, који је изазвао отпор и галаму. У борбу с политичким противницима уносио је много личне мржње и ината. Имао је љутину хрта, и на кога је кидисао, тога би хтео да растргне."
Но, и поред свих Чумићевих притисака и смицалица, у Јагодини је Јеврем Марковић ипак изабран за народног посланика. Била је то права мала, изборна битка, коју је Чумић узгубио, мада је био - и буквално - употребио и артиљерију!.
Да би спречио Јевремову кандидатуру, Чумићје демонстративно извео топове на Црвени брег. Ипак, Јеврем Марковић био је изабран. Али, "љут као хрт" министар није одустајао; на првом заседању Скупштине Чумић постаје председник владе и поништава гласање у Јадру и гласање у Јагодни.
Похапсио је двадесет Мирковићевих присталица, и у накнадним изборима; Јевреме Марковић не добије потребну већину.
И у Јадру, био је поништен избор извесног Вићентија Старчевића, па се "у другом кругу" поново кандидовао "човек који не сме проћи", Јован Бошковић. Проценивши да Бошковић добија, Аћим га, на сам дан гласања, хапси, под оптужбом "да је градио Кнеза и претио Републиком". Али Бошковић је, и из затвора - победио!
Јер, Србија је велика тајна!
Врхунац распламсаних страначких страсти, за време ових избора Србија ће доживети у Горњем Милановцу. На сам дан избора и то три сата пошто је проглашен за народног посланика, из пушке је убијен Павле Грковић.
Павле Грковић је иначе важио у Милановачком крају као велики противник Мариновићеве владе и Чумићевог полицијског терора.
После избора, Чумић је почео да награђује оне полицијске и државне чиновнике чијим је радом био задовољан, а строго кажњавао оне који нису испуњавали његове изборне инструкције.
Пет окружних начелника, пет окружних помоћника, четири среска начелника, 26 среских писара - добило је унапређње.
Један окружни начелник, два окружан помоћника, два среска начелника, 13 среских писара... Кажњено је премештајем. Један окружни помоћник и три среска начелника пензионисани су.
Када је Чумића ваљало сменити, сетили су се да је као опозиционар потписао један политички програм са Васом Пелагићем. Прогласиће га, после свега, за социјалисту. А љути противници, Чумић и Марковић, биће у једној од многих суманутих епизода српског политичког живота, 1878. осуђени на смрт због наводног учешћа у Тополској буни. Јеврем ће бити стрељан. Аћим помилован.
А само шест година пошто је у Србију уведено право гласа, демократија је у Срба тако напредовала, да је на изборима већ пала и прва глава. Као даје суђено, да се на олтар српске демократије приносе жртве, и на последњим изборима 1996. опет ће пасти једна глава, животом ће платити Игор Старчевић.
Прва жртва избора био је Павле Грковић, кога из пушке убише његови Горњомилановчани (никад није пронађен убица!) 24. октобра 1874. свега три сата пошто га изабраше за народног посланика. Био је то најкраћи мандат у скупштинској историји Србије.
Изборима на којима је пала прва српска глава, као министар полиције - и сами избори су тад спадали у полицијски ресор а не само њихове последице - руководио је исти Аћим Чумић, којије са толико ироније описао Топчидерски сабор, врло веран и услужан Краљу кога је, с почетка описивао као "дериште".
Аница, удова Павла Грковића, јавно ће, у писму Скупштини, означити Аћима Чумића као кривца за мужевљево убиство, и та ће жалба пред посланике доћи домах чим Чумић, који је у међувремену, ваљда због изборних заслуга постављен за премијера - буде политички "зглајзао".
"Нико не може одрећи да је Павле погинуо зато што је за посланика изабрат", пише Аница, питајући, "што погибе баш оног дана кад би изабран за посланика".
Одговарајући на то питање каже да недостаје сваки други мотив злочина јер "није убијен било за паре, било из освете, дакле не из користољубља или мржње".
Затим је оптужила Чумића да је "највећу радњу развио на томе да не буду изабрани стари посланици, нарочито они који су се њему и осталима у Крагујевцу, пред Светлим Господарем изјавили неповерењем".
За убиство, удовица је оптужила неког Кочу Радовановића, телеграфисту из Горњег Милановца, који је по вароши водио кампању за Чумићеве људе, и који је "још од летос почео пискарати по новинама против Павла, бацао пашквиле у општинској каси, где убијени Павле беше председник".
Пред парламентом, већ подељеним на либерале и конзервативце, у којем су на заседању од новембра до марта пале и Мариновићева и Чумићева влада, и где су се уз буку и бес расправљале корупционашке афере министра војске Јована Белимарковића - писао је одјекнуло као бомба.
Жалбу је пред парламентом прочитао известилац Одбора за жалбе, посланик из Ваљевске Подгорице, Аксентије Ковачевић, уз предлог да се упути влади, што није баш значило да Аничине оптужбе сматра тачним, али да их узима врло озбиљно.
Тад је настала права тарапана!
Одмах је неколицина посланика изјавила како Одбор за жалбе није разматрао оптужбе Анице Грковић, и да је то што Коча Ковачевић ради "срамота, да је то ужасно, да је то незаконито".
После избора Коча је пребачен за Београд по служби, и како каже Аница, "чим дође у Београд, Чумић га одма унапреди и даде га за члана полиције, ваљда зато што му вешто налог изврши".
Председник скупштине, Ђорђе Топузовић затражио је искључење из Одбора посланика Ковачевића, и удаљавање из Скупштине "бар на извесно време", јер, како стоји у записнику, "ово је непријатно", мрско дело које доноси само сплетке".
Следили су узвици посланика:
- Тако је! Сасвим!
Али, Ковачевић је био један од главних либерала посланика, и његови га нису дали. Борба између конзервативаца и либерала трајала је две седнице и вођена је са дотле невиђеном жестином сви су одавно заборавили и несрећног Грковића, и његову удовицу, а поготову телеграфисту и Чумићевог полицајца Кочу Радовановића.
Када је требало одлучити да ли да се Ковачевић казни или не, ствар је разводњена оштром дебатом да ли случај треба решити одмах, или одложити за следећу седницу, а тад се, после исцрпљујућих расправа, испоставило да - нема кворума. Већи број посланика намерно је изашао из сале и то је био први пример опструкције у скупштинском животу Србије.
Сутрадан скупштински циркус настављен је још жешће. Исцрпљени посланици, на крају, требало је да гласају за три предлога. Први није прошао, други није прошао, а кад се гласало о трећем - опет није било кворума. Нови дан, ново заседање, нови заплети и уцене... И на крају је Данило Стефановић - Чика Дача, председник владе, прочитао Кнежев указ о распуштању парламента. Посланици су громко узвикнули: "Живео", а неки од њих су говорили:
- Нисмо се владали како треба, па се Господар разљутио и отерао нас кући: с каквим ћемо образом изаћи пред народ.
Било је то прво распуштање парламента у историји Србије и питање је било какве резултате ће дати нови избори, и хоће ли Чика Дачина влада умети да их "изрежира".
"Једностраначки плурализам" није, како је опште мишљење, измислио Едвард Кардељ, него Намесници краља Милана. За време Блазнавца,Ристића и Гавриловића, о партијама се говорило као о злу кога се ваља чувати. До 1874. године посланици се нису делили на странке него једноставније: на власт и опозицију - ко је за владу, а ко против ње.
Али у скупштинском сазиву који је, након бурне расправе о убиству посланика Грковића, био распушен, јасно су се разликовале две политичке партије: Марковићеви конзервативци и либерали Јеврема Грујића. После њиховог сукоба, све се чешће говори како су српске прилике такве зато што, уз европски парламентарни систем, нисмо добили и европски уређене странке. Уочи избора 3. августа 1875. почиње да се ствара и трећа странка, у почетку сведена на два посланика, Адама Богосављевића и Милију Миловановића, па је због тога зову Адам-Милијина партија. То су будући радикали.
Распуштањем Скупштине Кнез Милан је расписао нове изборе, одмах ставивши народу на знање и равнање да је он за конзервативце, да не воли либерале, а да ће прогањати радикале. Избори из 1875. биће запамћени по првој "модерној" предизборној кампањи. Кнез Милан, у пратњи председника владе Данила Стевановића, обишао је источну Србију, и та парада требало је да послужи конзервативцима да обезбеде победу на изборима. "Цака" је била у томе што је полиција одређивала који ће домаћин изаћи пред Кнеза, што се нарочито односило на посланичке кандидате. Овај кога не би "припустили до Кнеза" био је, самим тим, обележен као сумњив човек. Ономе кога не пуштају пред кнеза, није место ни у скупштини.
Председник Владе, Данило Стевановић, задржао је за себе - а био је и иначе искусан полицајац - ресор министра унутрашњих дела.
"Са бирократском црном качкетом, која је већ била изашла из обичаја, Данило је био тип наших старовременских чиновника, који нису имали много школе али су добро познавали народ", пише о њему Слободан Јовановић.
Данило је био брат чувеног и утицајног Милошевог секретара, Стевана Стевановића - Тенке. Цео век провео је у државној служби. Под Карађорђевићевима био је у полицији срески и окружни начелник, Повратком Милошевим на престо постао је саветник (забележено је међу пренумерантима "Јавности" Светозара Марковића и његово име: Данило Стевановић, саветник), да би му Милан, јануара 1875, поверио Владу. Имао је тада шездесет година, а био по схватањима још старији. Стално нарогушен, гунђао је на Скупштину, псујући оца посланицима. Није му ишло у главу да се доношење закона може поверити неписменим сељацима "који ни своје село не умеју да ушоре". Непрестано гунђање и године донеле су му надимак Чика Дача.
Чика Дача је, уочи избора, извршио све неопходне полицијске предрадње. По Чумићевом рецепту, разместио је готово све среске полицијске чиновнике, а активирао је неколицину начелника још од времена Михаила - без "старе гарде" није хтео на изборе.
Срески и окружни начелници били су позвани у Београд, да им се "даду упутства кога ће за посланика бирати". У "Службеним новинама" Чика Дача је штампао распис против демагога и "разно разних елемената" (вероватно из пера министра просвете Стојана Новаковића) и растурио га у више хиљада примерака, "да се народ поучи како да гласа". А потом је кренуо у гоњење свих оних посланика који су се, у прошлом сазиву, исказали као "опозиционари".
Милош Глишић смењен је са места кмета. Ранко Тајсић и Адам Богосављевић завршили су у апсу. Међутим, хапшење Адама Богосављевића није кренуло по добру за власти.
Адам Богосављевић, духовна претеча радикализму био је сам половина своје политичке " странке„ (уз Милију Радовановића) назване Адам - Милијина партија
Адам је био сељак - филозоф. Како пише Слободан Јовановић, он је "свршио целу Велику школу али није хтео полагати испите, да не би дошао у искушење да са добивеном дипломом затражи државну службу". Вратио се на село, радио земљу као сваки сељак, на Скупштину је долазио у сељачком оделу. Латинка Перовић сматра га првим српским народњаком, којије послушао захтев руских социјалиста "да интелигенција иде у народ". Био је под утицајем Светозара Марковића. Сматрао је да чиновници у сиромашној земљи морају да живе као сеоски кметови а не да изигравају господу. Критиковао је све владе, јер "у Србији, после кнеза Милоша, нико није имао економски програм".
Ухапшен је због једног политичког говора. Кроз народ је пронета гласина како су га власти убиле. Његови сељаци навру у начелство. Капетан, да их умири, изведе Адама пред њих, а овај уђе умасу, и - сељаци га, на раменима, одвуку са собом. Сад се срески капетан нашао на мукама, па је отишао у Адамово село, Копривницу, у Крајинском округу, да замоли Адама да се врати у затвор. Да проба милом оно што није успео силом. Није успео да га намоли, и још је, пред зору, морао да бежи, пре него се сељаци пробуде.
После је у Копривицу дојурио и министар правде, и исто тако одјурио. у питању је био сељачки бунт, једна мала побуна. Ауторитет власти је био пољуљан, и неки министри су тражили од Чика Даче оштре мере.
- Нека виде сељаци да наша памет царује, а не њихова! - говорио је просветар Стојан Новаковић.
Чика Дача је био лукавији. Кад је видео да лепим не иде, суочен са могућношћу да жандармска окупација копривничких сокака може да доведе до крвопролића и великих компликација, одлучио је да се прави невешт.
Начелник Јагодинског округа Ђ. Стевановић упутио је 3. јула 1875. године, месец дана пред изборе, поверљиво писмо свом министру и председнику, Чика Дачи. У писму обавештава свог претпостављеног шта је све предузео да Милоје Милановић (половина Адам - Милијине странке) не буде изабран у Скупштину. Полицијски педантно, али и опширно, објашњавају се средства и методи којим се служе јагодински жандарми.
"Међутим, сада се ради на томе на фини начин, да се осујети Милијин избор за посланика, и надам се, да ће то бити и осујећено - пише Ђ. Стевановић Д. Стевановићу.
Па даље каже како је наређено да се одмах похапсе сви људи који су агитовали за Милију!
Фини начин.
Али, као човек старог кова, Чика Дача је преценио ауторитет власти и Књазу у народу и - изгубио изборе, упркос "финим начинима" својих пендрекаша. Победили су либерали.
Чика Дача је још покушао неке махинације и притиске на одбор за верификацију мандата (званично се то тада звало Одбор за преглед пуномоћја), али није помогло. Дан после избора - тад је ишло доста брзо са проглашавањем резултата - Чика Дачина влада поднела је оставку. А Адам Богосављевић, одбегли Чика Дачин ухапшеник, не само што је поново ушао у Скупштину, него је изабран за скупштинског секретара.
Али, Адам ипак није могао да измени судбину коју му је Чика Дача наменио. Пет година касније, 1880. допао је затвора, у коме је "умро на пречац, у присуству власти".
У Србији 1875. и 1876. године се није знало шта је горе: земљи је претила унутрашња буна, а споља тзв. "ратно окружење". Босанско-херцеговачки устанак с оне стране Дрине био је распалио српска родољубива осећања, а народ је, уз подршку либерала, просто гурао кнеза Милана у рат за ослобођење поробљене браће. Кнез је уклањањем владе Стевче Михајловића, у којој је пресудни утицај имао Јован Ристић, и довођењем нешто умереније владе Љубомира Каљевића покушао да макар мало одгоди улазак Србије у рат.
Неопходне унутрашње реформе Кнез је одлагао "из националних разлога", а када би национални разлози претегли - омиљене пароле биле су "Пуцају окови столетног ропства" и "Србија се буди" - пажња јавности би брже-боље била усмеравана на унутрашњу политичку сцену.
Иначе, кнез Милан, од мајке Влахиње, васпитаван до 14 године изван земље, по осећањима још је био странац у Србији, није разумевао национална осећања, нитије због тога подлегао "ратнохушкачком"расположењу народа.
Уосталом, у једном прогласу устаничких босанских вођа из фебруара 1876. каже се како би браћа са србијанске стране Дрине одавно пришла у помоћ, да на српском престолу седи потомак бесмртног Карађорђа или непосредни потомак Милоша Обреновића, чиме се циљало на Миланово бочно порекло, преко Милошевог брата Јеврема.
Адам Богосављевић тад покушава да помири национална и демократска начела у политици, говорећи:
- Срби у Србији не могу у себи угушити своја природна осећања према браћи у Босни и Херцеговини, нити могу остати равнодушни према њиховом устанку и патњама, но им се мора помоћи.
А пошто би то сигурно гурнуло Турску и Србију у рат, он предлаже да Скупштина узме власт у своје руке и "изврши све реформе и поправке у земљи „јер би највећа бесмислица била радити на ствари устанка напољу, а у земљи трпети зулум и самовољство".
У народу се певала "радикалка":
Устај сељо, устај роде,
Да се спасеш од господе!
А омладина у школама почела се понашати, по речима једног савременика, као "да је дошло време да професори почну испите пред ђацима полагати". Бунила се крагујевачка учитељска школа, пожаревачки земљоделски завод, па чак и београдска Богословија.
У таквој атмосфери - између рата споља и револуције изнутра - догодио се "Црвени барјак".
Све до недавно сматрало се како су избори за општинску самоуправу одржани у Крагујевцу 1. новембра 1875. године, када су победили следбеници Светозара Марковића, најзначајнији локални избори у историји Србије. Данас је то већ доведено у питање, јер се још не зна какву ће историјску тежину - кад једном буду процењивани с историјске дистанце - имати локални избори одржани с јесени 1996. године и који су изазвали лавину незадовољства у готово целој Србији, које је демонстрирано на потпуно "непримерен" и неуобичајен начин за Србе вишемесечним мирним протестним шетњама.
Док Пера Тодоровић одушевљено описује тријумф комунаца, Слободан Јовановић то другачије види:
"Радикали, у великој поворци, крену кроз варош. Успут је било свачега - и пијанке и игранке и шенлука из пушака. Радници фабрике насртали су на грађане и злостављали их. У тој тучи дошло је до употребе оружја, два су грађанина погинула, тројица рањена."
Црвена застава није ниоткуд искрсла - објашњава историчар Слободан Јовановић. - Њу је дао направити Пера Тодоровић. Како изгледа, он није хтео ићи даље од једне политичке манифестације којом би мало растресао своје истомишљенике, и мало напакостио властима. Родом изЈасенице, близу села Милоја Ђака, Тодоровић је у политици био сеоски ђилкош. Волео је ићи властима уз нос, и није могао замислити политичку борбу без вреве и галаме. Ипак, није он тад мислио на дизање буне. Није њему било до битке, него до шенлука.
Без обзира на све већ сад се могу уочити неке упадљиве сличности између избора које дели 121 година. Иако ни једни ни други избори, бар на први поглед, нису имали посебан значај за суштину централне власти у Србији, у једном и у другом случају испало је обрнуто. И 1875. у Крагујевцу и 1996. у Београду, Нишу, низу других градова и поново у Крагујевцу. И тад и сад било је покушаја да се пониште резултати избора. Уоба случаја дошло је до демонстрација које су биле по много чему сличне. Манифестација позната као "Црвени барјак" прошла је у знаку песме, игре, весеља. На челу тадашњих крагујевачких колона ишле су музичке "банде", било је звиждања, вике и граје, и шенлучења, и - у оба случаја - власти су на улице извеле велику оружану силу.
Највећа разлика је у томе што је Милан Обреновић поступио много суровије и "Црвени барјак" одувао с крагујевачких улица војском и коњицом за једно једино вече.
Упркос отвореном агитовању кнеза Милана за напредњаке, и упркос читавог арсенала притисака на бираче које је спровела влада старог полицијског начелника Данила Стевановића - Чика Даче, изборе из 1875. добили су либерали Јована Ристића.
Десило се то - углавном захваљујући оштрије формулисаним националним програмима, који су имали изванредан одјек у српском јавном мњењу наелектрисаном Босанско-херцеговачким устанком.
Прву владу образовао је Стевча Михајловић и та влада била је, што би се данас рекло, прва "ратно-хушкачка" клика. Када је ратни кабинет Ристићев, био замењен чиновничким, Љубомира Каљевића, Скупштина ће на иницијативу новог премијера, који се трудио да на власти буде "мек", да не би ничим другим пољуљао своју популарност осим прогањањем Светозара Марковића и "комунаца" а био је толико мек да многи његову владавину сматрају раздобљем анархије и безвлашћа - изгласала закон о општинској самоуправи.
Сељачка Србија није се много узбудила око тог закона, али, Крагујевац - озбиљан школски центар, са првом радничком класом, са Војном Тополивницом, где су излазили социјалистички листови Светозара и његових присташа, бацио се на самоуправљање.
Пера Тодоровић био је инспиратор "Црвеног барјака„, оснивач радикалне странке, социјалиста да би завршио као велики борац за права династије. Радикали које је издао, наместиће му чак и једну морфинистичко - хомосексуалну аферу
Уочи избора за локалну власт, заказаних за 1. новембар, лист "Старо ослобођење" пише текст са много ускличника који завршава. "Сутра похитајмо на биралишта, да покажемо да смо свесни свога права и дужности!" Што би се рекло - сви у напад!
Победили су социјалисти, први пут у историји, а за председника општине изабран је Павле Вуковић, посланик тзв. Адам - Милијине групе, у режимској штампи већ означен као "комунац".
Један од среских шпијуна пише за Београд писмо у коме дојављује како "социјалисти желе протерати кнеза Милана из Србије, прогласити републику, а њен председник да буде Адам Богосављевић".
Владајући либерални, режимски лист "Исток", сав устремљен на пропаганду будућих ратова с Турском, окомио се на локалне изборе у Крагујевцу:
"Изабрани су по чувењу углавном санкилоти, (авантуристи - припадници Француске револуције). Оваквог нехајства, као што је на самом делу показано од стране грађанства крагујевачког, нико не памти, па стога није ни чудо што је судбина Крагујевца пала у руке нихилиста."
А радници Тополивнице одговарају у црвеном "Старом ослобођењу".
Ми радници, ми грађани који сносимо све државне и општинске терете, не дамо више да нам којекакви кроје капу, а по општини да нам баратају нечисте руке. Баш зато што смо сиротиња и што смо голи, наш интерес и наше је право да се на биралиштима и у општини чује наш глас, да видимо ко то скида с нас руно, те остадосмо голи.
Надзорник Војне фабрике шаље тад шифровани телеграм о томе како "наша комуна непрестано прикупља раднике фабрике на договор". Власти у притвор шаљу два новинара, Перу Тодоровића, једног од најплоднијих и највећих српских новинара свих времена, и Илију Тодоровића. Два уредника "Старог ослобођења" стављени су под истрагу на основу текстова које су цензура и полиција допустиле. Још је више настрадао трећи новинар, Срета Анђелковић кога одведоше на двогодишњу робију, а његови га испратише уводником:
"Либерали су допунили конзервативце - Каљевић је продужио дело Данилово. Честито, слободоумна партијо! Продужите гоњење и осуђивање, пуните таванице, гушите људе који протествују у име задављеног народа против насиља и терета који су на њега голог и гладног легли. Удрите, господо, под сваким вашим ударцем расте сила коју сте ви ради да угушите. Расте, господе, и најпосле она ће се високо уздићи над нама, прекриће вас као буран, суморан облак и биће вам суђаја."
Либерали су потом одлучили да укину опозициону карагујевачку општину, и пониште резултате избора. Према допунама закона о општинама, скупили су довољан број потписа за сазивање бирачког састанка, на којем је требало да буде збачена власт "нихилиста".
Крагујевцом настане жестока агитација. Полиција смисли један трик: да се збор закаже онда кад Тополивница, са 600 запослених тада највећа фабрика Србије, буде радила, "да радници на збор не би доћи узмогли".
Збор за нови круг избора био је заказан за 15. фебруар (27) фебруара по новом календару.
Гласање, без обзира на све, испаде прави, нови тријумф социјалиста и комунаца: 402 гласа за општину, само један глас против.
Ево како Пера Тодоровић описује даљи ток догађаја:
"Пошто збор овако лепо сврши све своје послове, он одушевљено поздрави Одбор узвицима: живио, живио!
У том банда засвира, и на улици, у одушевљеном народу који је излетео из општинске авлије, залепрша се високо црвена застава са белим натписом: „Самоуправа".
Пошто је збор гласао за власт изабрану у "првом кругу", настало је славље. Цитирамо Перу Тодоровића:
"Банда и црвена застава пођоше напред, за њима се таласало читаво море одушевљеног народа (било је, иначе, око 500 демонстраната). То беху већином људи средњег стања и сиротнија класа.
Избори из 1875. били су први покушај младог инжењера Николе Пашића да уђе у политику. Пошто по тадашњем уставу државни чиновници нису имали права да буду бирани за посланике, Пашић је поднео оставку на место подинжењера прве класе при крушевачком Окружном начелству.
Знајући за његове везе са Светозаром Марковићем и његова "петљања" са Бакуњином, током студија у Цириху - познанство са Бакуњином, сматра историчар Латинка Перовић, измислио је Пашић лично, јер никад нигде нису били на истом месту, у исто време - власти му не уваже оставку. Кандидоваће се три године касније, и биће изабран, у родном Зајечару, али ће му мандат бити поништен на пердлог полиције. Проћи ће тек на поновљеним изборима, у другом кругу, да би, на Скупштини у Нишу, опасно закувао чорбу влади, спајајући опозиционаре сасвим различитих, па чак и супротних програма, у савез против власти.И у овом свечаном тренутку опаљена и смежурана лица, и упали, изнурени образи радника, све је то одисало неком особитом радошћу. Људи презрени од богаташа, људи гоњени бедама живота, људи задивљени тешком борбом за самоодржање, осетише у овом тренутку свој човечански понос и достојанство.
Они су грађани, они су били на изборима, они су победили..."
Кнез Милан и командант крагујевачког гарнизона тог дана су измењали стотинак (!) депеша, јер је случај узет веома озбиљно. Жбири су јављали да је развијање црвеног барјака било знак за почетак буне у Гружи и Јасеници, и да ће "радикалци спалити Крагујевац, као комунци Париз".
Аустријски конзулат телеграфише у Беч да су оружане чете са црвеном заставом заузеле општину. А као коловођа буне, у депешама се помиње чак и управник Тополивнице, мајор Сава Грујић, пријатељ браће Марковић, и Јевремов класни друг са војне академије.
Кнеза је ухватила таква паника да је тражио да војска одмах пуца по Крагујевцу. Председник владе Каљевић то је одбио. Онда је имао идеју да се војници пресвуку у радничка одела и изађу у град, да полупају дућане, па тај "неред" да буде повод за ванредно стање. Локални командант је то одбио...
И на крају:
"Војска је изашла у варош да одржава ред, а баш њена појава храбрила је на изборима побеђене, охрабрила је елементе који су правили неред...
На више места догодио се бој и сукоб. Војска је измарширала у варош и крстарила улицама а општинским властима ништа о томе није јављено. Шта ово значи! Је ли Крагујевац у опсадном стању?
Је ли задатак српске војске да крстари по мирној вароши и вата, туче и апси мирне грађане!", пита се Пера Тодоровић, за кога кажу да је стајао иза свега, па се упорно тврдило да је цела побуна "Перино дело".
Ухапшено је тридесетак вођа побуне, а на суђењу, своју одбрану Пера Тодоровић почеће грмећи:
- Ја овде не устајем да се браним, ја устајем да тужим!
