Он је на почетку свог излагања рекао да је ово тема која све заокупља, и то не само сада, већ последњих тридесет година јер је НATO већ тридесет година ангажован на оспоравању и оштећивању свих могућих државних и националних интереса Србије кроз растурање савезне државе, СРЈ, Државне заједнице са Црном Гором и на крају разбијање саме Србије. - И, што је још горе, са тим разбијеним делом, као омчом, врше притисак на нас ради даљих попуштања и прихватања да и сами уђемо у ту вазалну творевину НATO, истакао је Јовановић. НATO је, каже, вишефункционалан и инструмент је политике Америке која има више циљева. - Један је да контролише целу Европу и да не дозволи да се осамостали и да води политику која би била друкчија или супротна Америци. Други је да има оправдање за очување и даље одржавање својих нуклеарних и осталих база широм Европе. Трећи је да Европу држи дисциплинованом и под принудом или стварно, у продору који Америка очигледно има у односу на Русију. Русија је, објашњава дипломата, део троугла Америка-Русија-Кина и САД неће дозволити да блискост Кине и Русије буде трајна и додаје да САД прво иду на слабију тачку тј, да Русију запосле унутрашњим проблемима, да је ослабе и спрече излазак на глобалну сцену на коју је већ ступила, али не и дефинитивно гарантовано. Говорећи о Балкану, што је за нас најважније, Јовановић каже да ово подручје све више постаје простор који Америка мора да обезбеди и очисти од руског утицаја да би имала сигурна леђа у даљем продору ка Русији: "политичком, геополитичком, а - никад није искључено - и у војном, у шта ја не верујем, али се све мора узети у обзир", истиче. Он каже да се ту суочавамо са неколико чињеница које превиђају западни, а и многи други поборници нашег приближавања НATO.
- Прво, Балкан као јединствен геополитички простор никада у последњих најмање хиљаду година, да не говоримо о последњих двеста година модерне историје, није потпуно контролисан ни од једне велике силе. Има пуно претендената на овај простор и због тога је прилично илузорно да сада Америка или НATO сматрају могућим да господаре целим Балканом - мада им је то врло важно јер морају имати сигурна леђа, објашњава Јовановић. Он истиче да је то тако, зато што се појављују и дуги претенденти на утицај на овом простору, и то они који су га већ имали и прошлости. - Прво, то је Русија. Балкан је један од традиционалних праваца руске спољне политике који је диктиран њеним стратегијским разлозима, а поред тога и чињеницом да је Балкан начичкан словенским и великим бројем православног живља. То је природна база за велику силу као што је Русија - да је функционализује у својој спољној политици. С друге стране имамо Турску која се враћа, која никад није сасвим ни отишла, али је постојао један успавани период. Сада се враћа са жељом да врши одређени утицај. Имамо нову велику силу, Кину, која то чини из финансијских разлога, али у перспективи се никад не зна да ли ти разлози могу да добију и неку другу димензију. Тако да жеља да се потпуно инкорпорира Балкан у евроатлантске интеграције, није тако остварљива као што се на први поглед чини, закључује некадашњи шеф дипломатије СРЈ.
Он напомиње и да Србија, у својој целој историји, никада није била члан нити једног војног савеза. - Она је била члан савезничких коалиција у времену ратова, али у периодима између њих никада није хтела да припадне било ком војном савезу нити да буде потчињена било којој великој сили на начин на који су то друге балканске земље чак желеле и потурале се да се ставе под утицај и заштиту неке велике силе, објашњава Јовановић и додаје да је управо та наша "генетска предиспозиција за вођење самосталне и независне политике" - нешто што је карактеристично за Србију, што нас разликује од свих других балканских земаља, што велике силе нерадо узимају у обзир, али је то, тврди, чињеница која се не може сметнути с ума. Како каже, једна од великих заслуга ранијег председника Коштунице је то што је инсистирао и успео да се војна неутралност уставно дефинише. - То је велика тачка ослонца за нас ради бољег одупирања све јаснијим и све непријатнијим притисцима који долазе са Запада. Оно што недостаје тој формулацији је „трајна војна неутралност“. Јовановић напомиње да, без додатка „трајна“, некима може изгледати да би ми, под већим притиском, могли и да ублажимо ту дефиницију, или да је чак заменимо неком која више одговара заинтересованим странама. - „Трајна“ - то би био сигнал прво онима који очекују да уђемо у евроатлантске интеграције да то није могуће без неких великих ломова. Са друге стране, сама Русија не би могла да очекује ништа више од тога - мада она и не очекује ништа више од тога. Њој је најважније да ми не уђемо у НATO. И, у том погледу, постоји пуна коинциденција наших и руских погледа и интереса. Он тврди да је та мала измена формулације наша најбоља шанса и усрећење да не уђемо међу вазализоване земље и да не препустимо бригу о себи - другима, јер би у том случају моралида нас прихвате као трајно војно неутралну државу и да на тој бази развијају односе поверења. - То би јачало процес поверења: нас према НATO и нас према Русији, јер би то била трајност која би умиривала бојазни с обе стране да бисмо ми у неким околностима могли да се превише нагнемо на неку страну. Нарочито ако би та асиметрија, која сада постоји у корист НATO, могла да буде само први корак ка нашем укорачивању у ту војну алијансу, објашњава Јовановић. Говорећи о Косову и Метохији, он каже да је ситуација у јужној српској покрајини производ дугогодишње негативне политике великих западних сила према нама, која није напуштена до данас. - Напротив, она се форсира и убрзава на нашу штету. Чак се стављају неки изгледни рокови од годину и по дана до када треба да, по формули Ишингера, омогућимо Косову да се ушета у УН, без формалног признања с наше стране - што би фактички значило исто. И, да се на тај начин НATO ослободи не само тог проблема него и ружне слике коју носи због агресије према нама и прављења независне државе од наше јужне покрајине. Он упозорава да бисмо прихватањем таквог сценарија имали проблем уклетости, да смо зарад уласка у неку политичку или војну организацију били спремни да то платимо одрицањем од дела своје територије. - То се за ових 200 година није десило ниједној међународно признатој држави. Ми бисмо били први такав пример и ушли бисмо у историју на тај нечастан начин, истиче Јовановић. - Ја се надам да до тога неће доћи. Да ће то бити непремостив камен, непремостива граница коју ћемо одржати до краја. Да се то питање неће решавати на брзину нити одмах, него кроз период који ће нама прибавити многе повољније околности и натерати другу страну - а то пре свега америчку - да изађе пред нас са много бољим компромисним предлозима него што то чини сада, закључује дугогодишњи југословенски шеф дипломатије. Извор: fakti.org, Правда
