Египат осим тога купује и додатне количине руског наоружања, попут два носача хеликоптера, а своје пилоте моћи ће да обучава у Русији. Египатски председник Абдел Фатах ал-Сиси (бивши генерал) негује врло блиске односе са Русијом, поготово због страха од ширења Исламске државе (ИД) на Египат, а Либија је означена као место одакле је Египат највише угрожен. Са друге стране, пре неколико дана у Москви је боравио судански председник Омар ал-Башир (иначе хашки оптуженик, истиче Јутарњи) с којим су се водили разговори о руском војном присуству и у тој немирној афричкој земљи и значајној куповини руског оружја. Башир је чак отворено затражио од Руса помоћ, у Судану, против САД-а. Овим потезима, Русија полако осигурава своје присуство на још једном великом ратном жаришту и изворишту тероризма и миграција - северу Африке. Понуде из овог региона Москви пристижу све гласније након ангажмана у Сирији, где је САД практично избачен из игре, чиме је Русија повратила статус важаног међународног играча, без ког се више не може једнострано одлучивати о судбини угрожених држава и народа.
Русија је своје позиције у Сирији додатно обезбедила обновом старе совјетске базе у Тартусу у Сирији, где је, како пише Јутарњи, већ стационирано око две хиљаде руских војних стручњака и специјалиста, као и изградњом војног аеродрома у Хмејмиму, а своје присуство има у још две мање базе, Шејрат код Хомса, који су летос Американци бомбардовали салвом Томахавк ракета, и још важније - ал Камишли на тромеђи Турске, Сирије и Ирака, а рема најавама из Дамаска, Руси ће се проширити и на тамошњу највећу луку - Латакију. Сада, када је Сирија више-мање решена, према очекивањима стручњака, али и према извештајима који пристижу са терена, главнина ИД-а могла би да се пребаци у Либију, где је ситуација већ врло компликована, а велики делови земље налазе се у практичном безвлашћу. Египат је дозволио и руским ловцима, али и бомбардерима, прелетање и коришћење војних аеродрома, а разлог би једино могла бити ескалација либијске ситуације. Русија је у Либији изразила не тако гласну подршку генералу Калифи Хафтару, првом човеку Либијске националне армије (ЛНА), која у овом тренутку држи највећи део земље, укључујући све нафтне луке у Либији. Хафтар је већ неколико пута боравио у Кремљу, где је добио одобрење за испоруку оружја, али не и војну помоћ коју је тада затражио од руских званичника. Ипак, његове посете Русији обезбедиле су му политички легитимитет, који може бити кључан у новим сукобима који су, како ствари стоје, неминовни у тој земљи. Титулу "главног играча у региону" Русији су омогућили и добри односи са Израелом, који балансира на танкој црти између Москве и Вашингтона, чиме обезбеђује свој доминантан положај међу земљама у региону. Изненађујуће или не, односе са Израелом није успела да наруши чак ни руска продаја С-300 и С-400 Ирану и Турској. Израелски премијер Бењамин Нетанијаху, након разговора са Путином изразио је негодовање због руске подршке Ирану, али даље од тога, у комуникацији са Русијом Израелци нису ишли: Ипак, руски "мировни поход" није ограничен само на "арапски свет". Пре тачно две године, министар одбране Руске Федерације Сергеј Шојгу боравио је у неколико земаља Јужне Америке, које осећају све снажнији притисак САД-а, са којима је договорена војна сарадња, али и обнова неких морнаричких база, које је раније користио СССР. Више о томе прочитајте ОВДЕ. Реализација ових пројеката увелико траје, а уз војну, покренута је и енергетска и економска сарадња, па ће Руси у наредним годинама радити на извршавању уговора о изградњи и одржавању нуклеарних електрана, налазишта и рафинерија нафте и гаса... Уз подршку Русије и Кине, Венецуела је по први пут почела продају нафте на међународном тржишту у другим валутама сем долара. Више о томе прочитајте ОВДЕ. У невероватном преокрету, руске дипломате које су боравиле у Северној Кореји, донеле су у Москву понуду Пјонгјанга за преговоре са Вашингтоном, али само уз посредовање Русије. Више о томе прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
