Хрватска у тренутку уједињења Југославије не постоји ни као ентитет, ни као држава. Србија се није ујединила са Хрватском, већ са Државом Словенаца, Хрвата и Срба, рекао је у историјском панелу Недељника Момчило Павловић, директор Института за савремену историју. - Та држава је могла да буде Југославија у малом. После сто година Срби су перципирани, посебно на Западу, као главни кривци за разарање те земље. Моје питање је: Шта спречава те друге да мимо Срба направе југословенску државу, ако је била добра? - рекао је Павловић. Он је подсетио да је Никола Пашић пре формирања Југославије успео колико-толико да заокружи границе Србије. - Он тражи да се војвођанска скупштина прикључи Србији, то чини и Црна Гора, и тек проширена Краљевина Србија улази у заједничку државу са Државом СХС. Просто речено, ми не знамо ко је шта унео у Југославију. Свако мисли да је унео више него што је узео када је хтео да изађе. Србија је унела Македонију, Црну Гору и Војводину, па се онда ујединила са том другом државом. А потом је друга Југославија преуређена од комуниста, такође на потпуно импровизован начин, од неизабраних представника. Ко је изабрао Леку Ранковића да одлучује у име српског народа? То је револуција, то је победничка еуфорија и разумем да се на тај начин стварају државе, али у самом темељу формирања Југославије стајала је клица распада. Није тешко видети да су се Кучан и Туђман, искусни комунисти, залагали за авнојевске границе. По тој логици, АВНОЈ је дефинисао Југославију као скуп држава које могу да уђу и да изађу кад год хоће. Да смо тако схватили АВНОЈ, можда би било боље по Србију. У 2018. години, у коју улазимо, неко ће славити (а неко и жалити) 100 година од догађаја који ће у великој мери обликовати земље у којима живимо – стварања Југославије. - Краљевина Југославија је била држава крњег парламентаризма у којој се управљало уредбама. Парламент је добио функцију тек у време диктатуре. Тада се Александар појављује као Јустинијан, али законодавство је обојено бојом те монарходиктатуре. У другој половини живота Југославије, после Другог светског рата, немате правну, него партијску државу у којој владају закони креирани по идеолошким и личним склоностима власти, рекао је академик Љубодраг Димић. Он каже да је та држава 1918. године требало да изгради институције, које су крње у Краљевини Југославији, а у другој Југославији су се изграђивале под чврстом партијском руком. У оба случаја – не као демократске институције. Бирократија у обе Југославије, подсећа Димић, била је неспособна, оријентална, незаинтересована, бахата и склона корупцији и напомиње да без модерне бирократије нема модерне државе. - Југославија је имала модерну идеју, немодерно друштво и оријенталну бирократију. То не може да донесе резултат, истиче Димић. Југославија је, напомиње, пробала модел крњег парламентаризма, диктатуре, у окупационим условима различите моделе владања, па је испробала и партијску диктатуру, али није испробала модел демократског друштва, а нестала је са политичке карте Европе. Историчар Предраг Марковић, са друге стране, каже да неки наши старији професори тврде да је Југославија "кукавичје јаје које су лукави Словенци, а пре свега лукави Хрвати, подметнули наивном Пашићу и регенту Александру". - Да ли су то заиста толико наивни људи? Или су били идеалисти, што се за Пашића никако не може рећи, пита Марковић. - Пашић, због несрећног искуства са Бугарима, зна да би свака независна Хрватска, колика год да је, била непријатељ Србије, као што је била Бугарска. Он је рачунао да ће у сарадњи са Словенцима решити хрватско питање. Словенци су били одушевљене присталице Југославије – и либерали и Корошецови клерикалци и социјалдемократе. Наравно, ми бисмо могли да кажемо – због себичних разлога, каже Марковић.
Он напомиње да постоји и следећа теорија: Хрвати и Словенци су ушли у Југославију са подмуклом намером да се заштите од италијанских, мађарских и – у словеначком случају – аустријских стремљења. Мале Словенија и Хрватска би делом биле прегажене од суседа. По тој теорији, они су обманули Србе да српска војска заштити Словенију и Хрватску. - И заиста, када је коначно престала опасност од Италије Озимским споразумом 1976. године, као да је коначно престала потреба за Југославијом, примећује Марковић. Међутим, тврди, то исто можемо да кажемо и за Србе, јер су Срби ушли у Југославију са рачуницом да уједине све Србе и још да заштите границе. - Не заборавимо да од најзападнијег српског села до словеначке границе има 100 километара. Југославија никако није производ наивне српске доброте и лукавих католичких завереника, већ је то брак из обостраног рачуна. Мимо рачуна, било је и нешто идеализма, нарочито код младих интелектуалаца, тврди Марковић. Међутим, додаје, потребно је имати у виду да је у хрватском случају, југословенство било идеја елите. - Кад су масе ступиле у политику двадесетих година, то је веома изненадило Србе, који се још од тада питају: "Шта је тим Хрватима?", закључио је Марковић. НАТО већ 30 година води борбу против Србије, али су заборавили на нколико важних чињеница. О чему се ради, прочитатје ОВДЕ. Извор: sedmica.me
