Правда

Пише: Момо Капор Радозналог страног путника, који се случајно затекне пред божићне празнике у Београду, свакако ће изненадити гомила храстових грана, које попут какве шуме прекривају београдске пијаце, одмах покрај витких новогодишњих јелки. Он сигурно не зна да се Срби од других хришћанских народа, раликују по томе што уместо јелки, на Бадње вече, у кућу уносе сноп сувог храстовог грања обмотаног при дну сламом. То је Бадњак, тешко преводива реч на друге језике. Београђани, вероватно најтоларантнији народ на планети, и без неког посебног екуменског сабора, успели су да споје немогуће: јелке и бадњаке. Они, наиме, лакомислено славе све што се нађе на календару; и бивше и данашње државне и верске празнике. Тако ће јелка Нову годину дочекати у соби за дневни боравак (због деце, која не познају старе обичаје), а бадњак ће бити унесен у кухињу (због деде и бабе). Погледаће се, у пролазу, кроз одшкринута врата. Неприкосновене јелке, окићене скупоценим накитом, гледале су последњих пола века на бадњаке са висине, као на сељаке који доносе сир у град. Бадњаци су ћутали и трпели – пет стотина година тајног улажења у српске куће под Турцима научило их је истрајности и стрпљењу. Последњих пола века били су са јелкама на ,,ви“. Мада су потицали из истих шума, јелкама је код бадњака сметала извесна сељачка простота и наглашено православље. После рата, за време диктатуре пролетеријата, само су најсмелији и најдрскији сељаци доносили бадњаке на београдске пијаце. Било их је тако мало да се готово нису ни примећивали од шуме јелки. Успут, притајена хајдучка природа бадњака никад није пристајала на кићење. Суви, гранати, мрки и чврсти, остајали су оно што су били. С друге стране, јелке без обојених кугли, сребрних Хирланди, станиола, свилених бомбона, снега у спреју и осталих украса, само су обична стабла. Бадњаци су довољни сами себи. Не зна се поуздано ко је старији – јелке или бадњаци, али јелке су кроз историју увек боље пролазиле и заузимале више положаје у друштву. Јелке су одувек поткупљивале кога су стигле; испод њихових грана, наиме, одувек су се налазили умотани поклони за укућане и госте. Сироти бадњаци нису имали никоме ништа да поклоне, сем себе самих. Јелка и бадњак се разликују и по томе како завршавају. Сасушену јелку, која на све стране просипа своје увеле, бодљикаве иглице, износе из куће на ђубриште и за њом мету, због других станара. Бадњак пркосно изгори, расипајући на све стране варнице, попут шумског ватромета. Последњом варницом хајдучки покуша да запали домаћинов ћилим. Какве нас коалиције странака чекају у 2018. години, погледајте ОВДЕ. Извор: Седмица