Ово је, у разговору за Новости вођеном у реплици кабинета нобеловца Иве Андрића док је био амбасадор у Берлину, рекао Ивица Дачић, уочи уласка у још једну годину пуну изазова за Србију у међународној арени. - Највише бих волео да на овим зидовима, уз моје име, стоји фотографија како на седници Савета безбедности Уједињених нација показујем Хашиму Тачију и амбасадорима најмоћнијих земаља слике на којима се види шта су Албанци урадили са српским манастирима и црквама на Косову. Не плаши се, каже, да ће бити упамћен као министар који је "заратио" са најмоћнијим држава, САД, Француском и Великом Британијом, за које је пре неки дан рекао да нам нису пријатељи:
- Нисам рекао да су непријатељи, али нису ни пријатељи, већ партнери. Пријатељи су они са којима делите заједничку судбину, помажете једни другима... Нешто то баш и не осећам са њихове стране. Волео бих да је ситуација другачија и не плашим се да им кажем истину у очи, и у Вашингтону и у Бриселу. Французи су се, признаје, наљутили због ових речи, а Дачић на то узвраћа да је и он веома погођен тиме што је управо Француска одлучујуће утицала на Мадагаскар да призна Косово: - Замислите, наш глас је преломио да генерални секретар Унеска постане Францускиња, а они на том истом скупу утичу на Мадагаскар да промени став и призна КиМ! Дачић каже да са свим колегама, и са Истока и са Запада има коректне односе, али да му као човек, највише "лежи" - Сергеј Лавров: - Са њим се некако најбоље слажем. Не причам то због политичких разлога или русофилије, већ зато што су наши сусрети увек веома пријатни, имамо лепа дружења. На опаску да му је Лавров драг због лепе и отресите портпаролке Марије Захарове, са којом размењује и личне поклоне, Дачић искрено признаје: - Па, има истине у томе. Она ће бити међу првима којима ћу пожелети све најбоље у новој години. А, договорили смо се и да у марту дође у Београд. Пре ње, Дачић ће угостити Лаврова, у фебруару, када се обележава и 180 година дипломатских односа Србије и Русије: - Са Лавровим се састајем минимум два пута годишње, у Београду и Москви. И то је велика ствар за Србију. Покушавам то да успоставим и са Кином, да се бар једном годишње виђам са њиховим шефом дипломатије. У неформалним сусретима може много тога да се открије о људима који у јавности углавном имају строгу дипломатску фасаду, прича Дачић. Тако открива да његов велики пријатељ и, како каже, један од највећих пријатеља српског народа Сергеј Шојгу, изванредно пева "Подмосковске вечери" у џез варијанти. А много воли и наш пелинковац и дуњевачу: - Редовно му шаљем и "горки лист" и дуњу. Али, од када је постао министар одбране, мање то користи - каже кроз смех Дачић. Дачићев јединствен дипломатски стил, због којег га често и критикују, често уроди плодом тамо где ригидна дипломатија не може: - Предност мог начина комуникације са колегама је у томе што мени нису потребни формални билатерални састанци, ја разговарам са њима на сваком месту, где год се сретнемо... Каже да и западњаци, који слове за стегнуте људе, покушавају да му се реванширају за српску гостољубивост и опуштену атмосферу, али да ни приближно не могу да организују "провод" какав доживе у Београду и описује један такав покуашај: - Бивши министар Норвешке био је толико одушевљен пријемом и програмом у Београду, па је покушао да ми се реваншира. Кад сам стигао у њихов МСП приредили су ми наступ певачице озбиљне музике. Шта ћу, широко сам се насмејао и рекао да ми је то један од бољих провода у животу.
