Устанак је трајао све до потписивања споразума из Осла и међусобног признања Израела и Палестинске ослободилачке организације (ПЛО).
Интифада је почела у избегличком кампу Џабалија у Појасу Газе, дан након што се камион израелске војске сударио са палестинским цивилним аутомобилом у којем су погинула четворица палестинских радника.
На сахрани жртава 9. децембра дошло је до првих насилних сукоба палестинских демонстраната и војске. Ускоро је букнуло у још осам избегличких кампова у Гази и интифада, “рат камењем“, проширила се окупираним подручјима као пожар.
Интифада је била израз нагомилане фрустрације двадесетдвогодишњом окупацијом палестинских подручја и политиком “челичне руке“ према било каквом палестинском отпору који је наметнуо тадашњи министар одбране Јицак Рабин.
Изненађен размерама устанка, Рабин је прво наредио да се палестинским демонстрантима “поломе кости“, али је касније признао да нема војног решења за побуну, преноси “Јутарњи лист“.
Израелски војници, који нису били припремљени за спровођење полицијских задатака, на палестинско камење и запаљиве боце одговоили су бојим оружјем.
Први пут у 40 година арапско-израелског сукоба, Палестинци на Западној обали и у Појасу Газе, њих милион и по, били су у рату с Израелом.
Улице су постале бојишта младим “шабабима“, младићима од 10 до 25 година који су се борили кампењем.
Масновни устанак изненадио је чак и лидерство ПЛО, тада смештено у Тунису.
У септембру 1993. Израел и ПЛО потписали су споразум у Ослу који су руковањем запечатили палестински вођа Јасер Арафат и Јицак Рабин који је у међувремену постао премијер. Непријатељства су престала с обе стране.
У шест година интифаде убијено је око 1.600 Палестинаца, а готово их је четвртина била млађа од 16 година и око 300 Израелаца.
Кроз израелске затворе у том раздобљу прошло је између 120 и 140 хиљада Палестинаца.
Током прве интифаде настала је данас свима позната група Хамас која није пристала на споразуме из Осла. Противника мировног процеса било је и на другој страни па је тако један јеврејски активиста убио Рабина 1994. године.
У сепрембру 2000. контроверзна посета вође израелске деснице Ариела Шарона Брду храма у источном Јерусалиму подстакао је другу палестинску интифаду која је трајала наредних пет година. У њој је погинуло око 3.000 Палестинаца и 1.000 Израелаца.
Након што је амерички председник Доналд Трамп признао Јерусалим као главни град Израела, свет страхује да би то могао да буде повод за трећи палестински устанак.
Погледајте ОВДЕ како гори Израел!
Извор: Jutarnji. hr
