Пише: Иван Ристић Савремени свет налази се у историјском тренутку дубоких промена, које воде ка дисперзији светске моћи и формирању мултиполарног међународног поретка у правом смислу те речи. Глобална динамика економског раста и развоја постепено се премешта у азијско-пацифички регион, чиме се драматично умањују могућности Запада да преко сопствених полуга моћи пресудно утиче на глобална дешавања. Неумерени оптимизам о наводном „крају историје“ и победи универзалних западних вредности на свим меридијанима планете, изазван крахом Варшавског уговора, показао се као потпуно неоснован. Фијаско који је либерално схватање света доживело убрзо након отрежњења довео је до избијања традиционалних оса политичких подела на површину.
Посматрано кроз историјску перспективу, до конфликата је долазило најпре због колонијалног, затим идеолошког супарништва, да би читав процес у времену у коме живимо добио обрисе “супарништва вредносних оријентира”. Идеја инсистирања на економским и тржишним законитостима која је требало да доведу до превазилажења анимозитета других врста распршила се као мехур од сапунице. Дерогирање државе као све мањег носиоца права и обавеза у међународном поретку кроз промењене основе моћи доводи до међузависности као основног тренда новог света. У складу са тим, прожимање је природан историјски процес који карактерише цивилизацијске односе. Међутим, оно се одвија на социјеталном нивоу, док су сукоби карактеристика политичке равни.
Цивилизацијске разлике на међудржавном нивоу могу да превазиђу савези „када се две или више држава суочи са заједничком опасношћу по безбедност". Најбољи пример за то је изнуђена сарадња западне и исламске цивилизације у решавању проблема на Блиском истоку.
Свет песимистичнији од Хантингтоновог
Конфронтације које у међународном контексту настају могу се формулисати као “борба за доминацију у формирању кључних принципа организације будућег међународног система”. Нови изазови базирани на цивилизацијској дисхармонији доводе у питање сам темељ целокупног међународног поретка. Кључне цивилизацијске разлике леже у различитим перцепцијама вредности и установа које их чине, а међусобно препознавање субјеката као припадника исте цивилизације доводи до идентификације у односу на спољњег непријатеља. Након напуштања транснационалних идеолошких поставки, религије поново постају основ идентитетског упоришта.
Најсвеобухватнијом се чини подела цивилизација коју је утврдио Семјуел Хантингтон. Према његовом схватању, постоје кинеска, јапанска, латиноамеричка, хинду, афричка, будистичка, исламска, западна и православна цивилизација.
Свет се данас, међутим, чини далеко песимистичнијим местом него што га је својевремено видео Хантингтон. Промена геополитичке и идеолошке основе сукобљавања донела је својеврсну форму прокси сукоба са верско-секташким обележјима. Нова тенденција која пресудно обележава свет у коме живимо данас и усмерава онај у коме ћемо живети сутра су сукоби унутар самих цивилизација и конфликтне тачке додира које истовремено показују историјски континуитет њиховог сукоба. Примери попут арапског света након Арапског пролећа, идеолошких конфликата у Латинској Америци, али и нових десекуларизујућих тенденција у Европи говоре томе у прилог. Пораз киршнеризма у Аргентини, пропаст колумбијског мировног споразума на референдуму, као и повлачење теологије ослобођења као кључне компоненте латиноамеричке цивилизације довели су до ревитализације Монроове доктрине и распиривања нових идеолошких сукоба у хладноратовском маниру. Ни на први поглед унификована Европа није изузетак. Клерикалне тенденције у Пољској и немачка континенталистичка геополитика која на простору десовјетизоване Источне Европе не игра увек у истом колу са атлантизмом говоре томе у прилог.