Правда

Пише: Ведрана Рудан Премијер и потпредсједник Сабора, један анемичан, други полуслијеп, зато нису били у војсци што не значи да не воле рат, свакога нам дана намећу друге теме које живот значе. Ових дана ће “отворити архиве” и сватко од нас ће смјети и моћи сазнати што је Доланц говорио седамдесет и пете. И остали доланци. Јеботе! Који ће то бити оргазам кад милијун радозналих Хрвата крене према “Архиву” да би чим прије нешто дознали о мрачној прошлости сјајне земље. Истовремено док дјеца у загребачким вртићима смију појести једну крафну дневну, то им је и ручак и вечера, загребачки Нерон, за разлику од свог претходника, не пали свој Рим него га хлади. Колико милијуна куна су Загрепчани платили да би им градоначелник могао дркати док гледа скијаше на Јелачић плацу? Пребогата жена која живи у палачи, милијуне је стекла продајући антибеби пилуле уз Божји благослов, залаже се за изградњу посебних гробља за абортиране бебе.?! Ови болесници на власти и при власти жешће брину о абортусима него о живим људима. Тко ће плаћати погребе абортуса? Како ће се звати тај порез? Медији, прецизније, Нови лист, покушава се дигнути из мртвих продајући нам тезу да у Ријечком КБЦ-у кирурзи ништа друго не раде него извлаче курац и нуде га на пушење. Чак наводе колико се пута пушило у јединици времена. Ако је порука скретање пажње читатеља на мушко-женске односе у болници онда је промашена. Нема кабецеа у Хрватској у коме се особље међусобно не јебе. Мушкарци и жене раде скупа дању и ноћу, кревети свуда око њих, дома долазе на пола сата да би се указали жени, мужу, дјеци. Од “нормалног” живота немају ништа. Нитко се не залаже за силовања по болницама, ја најмање, али писати о томе тако да силујеш жртву опет и опет тиражу не диже, суце не мијења, а пацијенте не страши јер избора немају. Нема у Хрватској педесет добрих кирурга, стотине лијечника је напустилу Страшну Нашу, зато ћемо ми биједници рађе отићи под нож силоватељу који зна ножем него свецу који не зна. А све се зна. Ово што сам написала јест одвратно, али ово је Хрватска, мала земља за велика силовања. Култура је посебна прича. Хрватска теве даје ударни термин болеснику који своје дркотине чита са блесиметра или их извлачи из курца, тешко је детектирати. Углавном, највећи непријатељи Хрватске тренутно су Дежуловић, Луцић, Хрибар и десетак врхунских режисера и режисерки који свијету шаљу поруку да нисмо баш сви кретени у овој земљи идиота. Брешан, Огреста, Матанић, Јушић, Јука…Читав се свијет клања нашим генијалцима и генијалкама, а дома су издајице. Муцави, пијани Национални Нацић због тога свршава. Готово сам заборавила, помоћник министра вањских послова постао је човјек који се заклео пред Богом и Партијом да никад у животу није дркао. Човјек је генијалац. Кад нам, ако, у посјете дође Ангела Меркел он га неће извући па млатити по глави боје бенковачког розеа. У Сабору, сад већ то и они са посебно посебним потребама виде, сједе будалетине скупљене са коца и конопца. Деру се једни на друге, један једе јабуку, други урла, стража износи првога, па другога… Министар нам је криминалац, тисак му тепа “плагијатор”, анемичном премијеру се јебе за глас народа. Полуслијепи потпредсједник владе, у слободно вријеме издавач потврде потребитима да су психички здрави, не знам колико еура наплаћује по комаду потврде, из дана у дан нам поручује да није све у младости, има нешто и у гелу у коси. Млади, згађени, напуштају брод који тоне, а ми који немамо избора ригамо и боли нас курац што ће нам лијек прописати ветеринар у пензији. Ипак, нисам стално лоше воље. Кад ме депра стрефи читам Маруну. Њега је оваква и ова Хрватска убила. Надам се да ће и мене. Извор: Блог Ведране Рудан