Председник Савезне Републике Немачке је поглавар државе, али не и најмоћнија личност у земљи. Његова функција и задаци знатно су редуковани због искустава из нацистичке Немачке. Никада више највиши представник Немачке неће имати сву моћ у својим рукама – и то је разлика између функције председника СР Немачке и његових претходника у Вајмарској Републици (1918-1933) који су имали функцију "заменика цара", да би онда, на крају, сва моћ у држави била пребачена на – Адолфа Хитлера, пише "Дојче веле".
Данашњи председник Немачке не влада – он репрезентује земљу. У државничким посетама у иностранству он је "лик и глас Немачке". На унутрашњем плану, он симболизује "јединство државе", како је то Савезни уставни суд потврдио 2014. године. Да би се гарантовало јединство, председник мора да делује непристрасно, а у својим говорима да изражава став који се огледа у вредностима немачког устава. Зато немачки предсједник током свог мандата замрзава чланство у партији чији је члан.
У државним структурама моћи уграђена је и функција председника, осим у извршној, судској и парламентарној власти. Зато онај ко је на функцији председника може да, и ван политичке свакодневице, даје импулсе за даљи развој демократије и правне државе. То је доживео и одлазећи председник Јоахим Гаук. Председничка функција му је дала "здраво самопоуздање" у комбинацији са сазнањем да не сноси за све политичку одговорност.
- То вам даје слободу, да ту и тамо мирно и отворено нешто изјавите - казао је Гаук. Тако би савезни немачки председник требало да са својим говорима делује на решавање националних и међународних проблема. Он даје подстицај, а задатак да се то спроведе остаје спољној политици, односно савезној влади и њеним министрима. Председници се махом залажу за људска права, промовишу владавину права и демократски дијалог. Њихове основне теме су, такође: осигуравање мира, борба против тероризма, европско јединство и заштита климе и природне средине. Знак који даје немачки председник мора да буде од националног значаја – и то је оно што ограничава његову функцију. Ако Савезна Република Немачка склопи обавезујући међународни споразум, њега, у име државе, потписује председник. Слично је и са законима које су усвојили Бундестаг и Бундесрат. Тек потпис савезног председника ставља их на снагу. Уз то, поглавар државе проверава да ли је закон и формално исправно донесен. Али савезни предсједник је на неки начин и адвокат демократије: он мора да потврди да дотични закон одговара духу Устава Немачке. У историји СР Немачке било је осам случајева када су председници одбили да потпишу законе. Закон о новом регулисању безбедности био је, током лета 2006, један од тих закона. Тадашњи председник Хорст Келер одбио је да га да потпише и – закон је касније повучен. Функција немачког председника има важну функцију у кризним случајевима. У то се убраја и то да председник може да распише нове изборе, уколико се догоди да савезни канцелар који је тада на власти, изгуби подршку у парламенту. Председник предла#е парламенту канцелара, именује и разрешава министре, као и савезне судије, високе државне званичнике и војна лица. Такође, део дужности немачког председника су и покровитељства различитих манифестација, као и уређење државних аката. Он прима агремане амбасадора других земаља. Грађани се сусрећу са савезним председником на његовим путовањима широм земље. Он заслужним грађанима додељује ордење СР Немачке, као и Сребрни ловоров лист и друге почасти. Често се догађа да у куће стигне рођенданско писмо од председника лично. Протекле године, 4.000 Немаца који су напунили сто и више година добило је честитку од председника. Такође, он преузима на себе и подршку породицама са седам и више деце. Извор: Дојче Веле
