Пише: Иван Ристић ЕУ је прешла пут од пројекта који је требало да осигура мир кроз прилагођену платформу у којој „Британце треба држати унутра, Немце доле, а Русе напољу“, до комплексне политичке заједнице држава на више нивоа прожимања. Она се тренутно налази у највећој егзистенцијалној кризи у својој историји, на коју није могуће дати једноставан одговор. ЕУ је творевина суи генерис на прелазу између међународне органзације и наднационалне заједнице, па самим тим нема унапред дефинисаних решења из упоредне праксе за проблеме који настају у њеном функционисању.

Озбиљни проблеми по европске интегративне процесе настају у моменту када су елите политичку творевину накалемиле на до тада добре резултате економске интеграције. Драматичан пад поверења у институционалне механизме ЕУ поклапа се са почетком југословенске кризе. Показатељ инфантилности њене спољне политике на првом тесту неповратно је пољуљао поверење у способност ЕУ као политичког субјекта који је у стању да креира догађаје, макар у непосредном окружењу. Паралелно са увећањем динамике интегративних процеса, стварао се и демократски дефицит изражен кроз повећану моћ европске егзекутиве у односу на националне парламенте, слаб утицај Европског парламента, неизборност Европске комисије, нетранспарентност, удаљеност институција од грађана итд. Поред тога, у самом зачетку није дат одговор на кључна питања – како ослободити немачки потенцијал без немачке хегемоније, како нивелисати природне разлике настале у проширењима и на који начин спречити да експанзија индустријског језгра ЕУ не поприми геоекономски карактер. ЕУ се први пут суочава са вишедимензионалним изазовима из политичке, економске и идентитетске сфере, а њену будућност детерминише неколико група фактора – Брегзит, проналажење модалитета даљег функционисања, енергетска безбедност, као и темељна промена спољнополитичке доктрине.

Амбивалентан однос Велике Британије према евроинтегративном процесу постоји од самих зачетака европске федералистичке идеје. Империјално наслеђе, Атлантик као срж англосаксонске цивилизације, специфичности политичког система, као и њени спољнополитички приоритети различити од остатка Европе учинили су да некадашња империјална сила буде традиционално европрагматична и увек у служби сопствених националних интереса. Непостојање јасно дефинисане процедуре иступања из ЕУ намеће сет питања на која још увек не постоје одговори. Међу најважнијима су сама методологија иступања, очување сржи британског интереса у процесу, али и питања из домена међународног права, попут регулисања ирског питања у контексту постигнутог мировног споразума 1998. године.

Диспропорција заинтересованости Велике Британије за приступ јединственом тржишту, посебно у области услуга, у односу на њену (не)спремност да попусти када су у питању политичке ствари диктираће читав процес предстојећих мукотрпних преговора о иступању, и вероватно другу највећу екомомију ЕУ определити у смеру „меког изласка“. Такође, екстерни ефекти попут неповратно нарушеног европског јединства, Пандорине кутије која је овим потезом без преседана отворена, као и пратећим економским нуспојавама, у великој мери ће одредити даљу судбину ЕУ у целини.

Болно отрежњење за европске елите на изборима и референдумима у важним државама чланицама указало је на чињеницу да дефинисане заједничке политике, брзина и дубина интеграција не одговарају свима. Иако је јасно да модели попут „Европе у више брзина” и “Европе а ла царте” нису до краја компатибилни са изворном идејом јединственог тржишта базираног на Европи равноправних, чини се да је то једино могуће решење које ће спречити трајну дезинтеграцију. Диференцирана интеграција ће остати кључни и једини могућ принцип иако је јасно је да досадашња флексибилност није била довољна како би очувала маневарски простор држава чланица у коме би се оне осећале комотно. Њено одражавање кроз модалитете као што су Шенгенски систем, еврозона или Повеља о основним правима показује које сфере деловања државе чланице перципирају као најважније. Јединствено тржиште ће опстати у свом пуном капацитету, јер је интерес транснационалних корпорација и индустријског језгра ЕУ пресудан у том домену. Велика Британија ће, упркос одлуци о иступању, свакако тражити решење како би јој и даље био омогућен приступ јединственом тржишту, посебно у области услуга.

Неизвесна будућност

Очување трансатлантске безбедносне архитектуре на европском континенту је у историјској перспективи готово увек значило жртвовање виталних интереса ЕУ. Европа је од Другог светског рата под америчким геостратешким кишобраном. Сарадња у области спољне политике од Луксембуршког извештаја до Заједничке спољне и безбедносне политике представља само продужену руку безбедносних интереса Вашингтона и даје само извесну дозу аутономије спољнополитичким настојањима Брисела. „Хладноратовска алијанса није само наставила да игра своју дотадашњу улогу већ је проширила и додатно се приближила објекту интереса”. У складу с тим се поставила нова руска спољнополитичка стратегија, који новонастали вакуум вешто тежи да окрене у сопствену корист. Основна улога спољне политике ЕУ, дефинисана оснивачким уговором, је „да потврђује свој идентитет на међународној сцени, посебно вођењем заједничке спољне и безбедносне политике, што обухвата постепено стварање заједничке одбрамбене политике, која може довести до заједничке одбране“. Препуштање интервенционистичке улоге САД у југословенским ратовима и крах Нормандијског формата преговора о украјинској кризи показују да успоставлање аутономне и консолидоване спољне политике није постигнуто и да је потребно градити нову безбедносну архитектуру која би била кадра да одговори на све изазове. Трећи фактор који ће одредити правац кретања ЕУ ће бити њена енергетска стратегија. Енергија се мора платити новцем или “политичким капиталом”. Гаспром, као највећи светски произвођач „плавог горива”, симултано игра са спољном политиком Кремља, а од ЕУ Вашингтон захтева експлицитно уздржавање од било каквих врста енергетских аранжмана са Москвом. Међутим, „прелазак са транзитних на директне гасоводе”, дефинитивно стављање ад ацта гасовода Набуко као и преоријентација Русије на убрзано растућа далекоисточна тржишта, на дуги рок ће Европу потиснути у други план када је извозни потенцијал у питању. Спречавање учешћа Гаспрома у трећим земљама у области екстракције, транспорта и пласмана угљоводоника у оквиру „стратегије глобалног присуства“ ЕУ удаљава од њених виталних енергетских интереса, кроз самоодбрану уместо преко потребне сарадње у обостраном интересу. Будућност ЕУ ће зависити од исхода политичког процеса унутар Велике Британије у погледу иступања, али и нових тенденција на глобалној геостратешкој позорници. У току је процес урушавања старог поретка и постепеног рађања новог, у коме ће уједињена Европа процесом инкорпорирања у њега и потрагом за сопственим интересима играти пресудну улогу. ЕУ очекује суочавање са два избора – између демократизације и дезинтеграције, као и избора између реализације сопствених интереса и геополитичких интереса САД. У зависности од одговора на ова питања које лидери европских држава буду пружили, моћи ће да се поуздано назре и њена будућност. Извор: Правда