Пише: Ђоко Кесић Баш кад је дошло до невиђеног међународног тектонског померања, кад је, упркос саветовању великог српског пријатеја Тонија Блера, на изборима за Белу кућу уместо оне балзамоване лезбуше победио Доналд Трамп, нико у том трену није био срећнији од Срба. Радовали су се као деца Деда мразу, очекивали су, и још очекују, да баш он, разбарушени и ексцентрични милијардер, исправи све неправде које су Србима учинили, Енглези, Немци,Американци,Французи,Холанђани,Аустријанци,Мађари, Бугари, Албанци,... Ко ће стићи те пусте српске снове, неће се освестити ни кад САД наставе стару антисрпску политику, упркос оним ципелама за Мелани.
Срби још нису научили прво правило опстанка које гласи – учини нешто за себе, други то за тебе неће учинити. Ни данас не разумеју да су Изгубили цео један век, живећи туђи живот у некаквим Југославијама, напустили су основни постулат краља Петра „ослобођење и уједнињење српског народа“. Да трагедија буде потпуна, и данас, кад би добри Бог понудио Србима опет братство и јединство са Хрватима, Словенцима, Шиптарима, они би се сви срећни вратили у некакву Југославију.
Заборавили би да су баш они направили прву државу Словенцима и Македонцима, да данас праве државу Шиптарима на Косову, да су Хрватима донели тисућлетњи сан, а себи државу до данас нису направили. Шта нам се још догађа?
Свет је ушао у некакав ковитлац бестежинског стања, где цела планете дише на шкрге чекајући шта ће урадити Доналд Трамп? Тај вакуум вешто и бескрупулозно користи НАТО алијанса. Јер, основни постулат НАТО демократије је да НАТО мора да има „опасног непријатеља“, јер чему служи НАТО без непријатеља. То ја данас свакако Русија. Због тога се опет пале ратни пожари у Украјини, Македонија само што није експлодирала, а већ уходани механизам Шиптари на Косову и НАТО јастребови – опет функционише. НАТО по сваку цену жели да у своје окриље прими црногорску „младу демократију“, ужурбано размешта своје снаге на источноевропске границе с Русијом... Од Рамбујеа до данас Европа и САД Србима подстиру идентичну политичку смицалицу у којој апсолутно инсистирају на интересима шиптарске квази државе, са извесношћу да ће Србија ући у ЕУ ако призна ту „државу“.
Уосталом, због непослушности на тему те шиптарске скаламерије Ђинђић је стрељан, Коштуница је одстрањен из политике као неурачунљиви националиста, Тадић је поражен, направљена је Српска напредна странка, а Вучић и Дачић ће остати на власти док не истерају до краја Бриселски споразум, који апсолутно крши Устав Србије. Са истом рамбујеовском идејом нови државни секретар у Трамповој администрацији, почиње од косовски полицијски снага да прави „војску Косова“.
Остаци логике Била Клинтона у САД администрацији по сваку цену хоће да убеде Доналда Трампа да одустане од предизборних обећања по којима САД неће рушити владе и режиме по свету и да НАТО - основа полуга тог „извоза демократије“ мора да се мења из темеља.
Цео свет и даље са страхом и неверицом гледа према Вашингтону, многи тврде да је модерна комедија -нови председник САД је велики слон у малој стакларској радњи, а ја верујем да се Трамп преобразио у ракету с нуклеарном главом која је отазала послушност команди.
Сви гледају према Вашингтону, само Србија не. Наше власти баве се данас, само овлаш, Косовом, опозицију то и не занима. Међутим већ од сутра па до краја маја сви ће глођати исту коску.Бавиће се изборима за за председника Србије, на којима ће, нема сумње, победити Александар Вучић. Кад смо код Вучића и опозиције, морам да кажем да нисам баш срећан што је данас сва власт у Вучићевим рукама, нити сам срећан због тога што опозиција пљуцка по Вучићу и не нуди права решења... Вучића то чини срећним!?
Шта је оно што брине нормалан национални разум, ако га уопште има међу Србима? Није ни мало Српски, али Трампова администрација потврдила је санкције председнику Републике Српске Милораду Додику! Кажу, „због тога што Република Српска опстуира и руши Дејтонски мировни споразум“. Србија ни за „косовску војску“ која је пред вратима, ни за Додика ни речи да прозбори, она само декларативно брине о Србима у РС и Косову.
Србија има преча посла. Она грицка своју будућност, за Србију све поменуто је у фици „општа места“. Срби су нон стоп под изборном анестезијом. Овога пута председничком. Срби се не питају шта бити с Србијом, шта ће Србија радити после тих избора, или су и ови избори крај цивилизације? Јер Србија није демократска земља „која може да функционише и без Владе, јер има слободне медије“, што је основни демократски постулат правне државе. Србија није правна држава и нема слободне и критичке медије.
Србија дуго већ живи у перманентној политичкој кампањи, бавећи се обожавањем владалаца и живећи туђе животе: То раде и данас настављајући оно што су почели пре 120 година, каже Коста Николић, научни саветник Института за савремену историју:“Стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца значило је напуштање националног програма краља Петра – ослобођење и уједињење српског народа...Историјско искуство не улива оптимизам да су у питању снага и способност српског народа да се успешно организује, заштити и одбрани национални идентитет и животни простор“, тврди Николић.
Скоро идентичним рукописом пише нам некролог историчар Борисав Челиковић, уредник едиције „Корени“ у Службеном гласнику. „Одлучивање је ризичан посао који захтева знање.Српске елите у 20. веку га нису имале и доносиле су одлуке с лошим последицама... А догађаји с краја 20. века показују да смо као народ изгубили свест о томе какви смо били док је Србија била успешна, а и како нас други виде...“
Нисмо ми ту да учимо на својим грешкама. Али ситнице откривају суштину. Подсетимо се, у време црногорских парламентарних избора ухапшена је група Срба у Црној Гори, нису имали оружје и по општем профилу само у комедији могли су да подсећају на терористичку групу која је „намеравала да убије Мила Ђукановића“.
Од тада прошло је пет месеци, власти у Београду ни једном нису саопштиле на који начин брину о интересима својих арестираних грађана. На тим изборима премијер Вучић пружио је руку спаса Милу Ђукановићу. Подгорица је узвратила истом мером. Пре три дана саопштила је да своје дипломатске односе са Приштином диже на амбасадорски ниво. Некако истовремено премијер Црне Горе боравио је у званичној посети Београду, где је оцењено да односи имеђу две земље никад нису били бољи!???
Упркос свим ововременским хвалоспевима српско национално питање се вратило на оно полазиште из 1843. пре него је Илија Гарашанин написао „Начертаније“, што свакако није значајно за нашу актуелну власт и опозицију. Све власти у Србији, од Брозове до данас, имале су један животни сан: Уништити опозицију! Сви који су то успели, историја је бацила на сметлиште. Без респектабилне опозиције и слободних медија, ни једно друштво није начинило важан корак у историјском памћењу.
Дакле, како ће се осећати Вучић и Дачић ако има после председничких избора Војислав Шешељ буде једина опозиција, а Томислав Николић уважени саветник за алкохолна питања? Извор: Правда
