Последњих недеља и месеци је на Западном Балкану тон између тамошњих земаља и различитих етничких група постао оштрији. Настаје утисак да је та регион поново постао нестабилнији. Мора ли ЕУ поново да се забрине због Западног Балкана?
Да, мислим да мора. Реторика тамошњих лидера, наравно, у првој линији служи да се они сопственим бирачима представе као заштитници. Ако се о омраженом суседу лоше прича – то се добро прихвата. Ствара се осећај опасности и истовремено људима даје утисак да је управо тај лидер онај прави који ће их заштитити од опасности. То само по себи још није опасно, али може постати ако развије једну динамику. А то је могуће. Што је Европска унија слабија и што су слабији њен утицај и њена средства притиска, биће вероватније да дође до таквог развоја ситуације. Не верујем да ће доћи до преоријентације према Москви или Турској, али позиције ће отврднути.
Коју улогу има Европска унија у том региону и које могућности утицаја она уопште има?
Европска унија је у последњих 20-25 година била једина алтернатива стварању државица у којима једни другима ништа добро не желе. Перспектива „желимо у ЕУ“ је свуда имала велику улогу. То је почело већ 1991. када је Словенија прогласила независност. Тада је словеначки министар унутрашњих послова Димитриј Рупел рекао да су распад Југославије и уједињење Европе две стране исте медаље. Без једног се не би дошло до другог. То значи, зато што се Европа уједињује – распада се Југославија. Тада се размишљало о томе тако да они који желе да се прикључе ЕУ морају да брзо скоче на тај воз и да не би требало да чекају и док сви остали буду спремни. Словенија није хтела да буде усамљено и изоловано острво у светском океану, већ је хтела да буде део Европске уније.
То за друге државе важи још више. Готово да и нема концепта како да једна мала национална држава преживи у оваквом глобализованом свету – ако није у Европској унији. Људи верују у ЕУ, они желе да буду део ЕУ, између осталог и зато што не верују сопственим политичким елитама. Али, дошло је до преокрета када је 2014. почела са радом нова Европска комисија. Нови председник Комисије Жан-Клод Јункер јасно је ставио до знања да у наредних пет година неће доћи до проширења ЕУ. Тиме што је то речено тако отворено, затворена су једна врата.
Шта сте мислили када сте рекли да је људима на Западном Балкану Европска унија потребна као коректив за њихове политичке елите?
Желе да имају неку врсту повратног осигурања. Тако су му људи у Македонији, на пример, рекли да се у бившој Југославији ишло у Београд када се стицао утисак да је сопствена влада кренула погрешним путем или се упустила у послове са интересним групама. Морала је постојати инстанца изнад тога – само са сопственим вођством у Скопљу би тешко излазили на крај. Слично сам чуо и у Београду: уколико наше вођство постане ауторитарно, важи да докле год имамо наду у приступ ЕУ, можемо бити сигурни да нађе вођство неће једног дана доћи на идеју да све опозиционаре стрпа у затвор. Та контрола и тај надзор дају одређену сигурност.
О чему се прича када се говори о Европској унији с једне стране у Београду, Приштини или Сарајеву, и с друге стране у Берлину, Паризу или Бриселу? Да ли је свима пред очима иста Унија?
У свим земљама постоје различите перспективе. То не важи само између Запада и Југоисточне Европе. Постоје одређени обрасци које људи имају у главама. Британски образац је био једна велика зона слободне трговине, нека врста Комонвелта. У Немачкој су увек замишљали једну федералну савезну државу, а Аустријанци су замишљали аустроугарску монархију. А на подручју бивше Југославије Европску унију замишљају као неку врсту Југославије. Паралеле су увек изнова запањујуће. А и сада када је ЕУ у кризи, многе људе то подсећа на југословенску кризу. То је веома лепо описао словеначки економиста Јоже Менцингер. Он је рекао да Европска унија пати од југословенског синдрома. То значи да постоји једна економија, али различите нације, различити идентитети, а и различите економске политике. Резултат тога је да свака нација сматра да је она друга искоришћава. Као што су Словенци и Хрвати у бившој Југославији страховали да на Косово, у Македонију или БиХ уплаћују у буре без дна, такве страхове имају Немци када је реч о Грчкој. Обрнуто су Косовари, Македонци и Босанци указивали да Словенија и Хрватска постају све богатије, а они, у поређењу с њима, све сиромашнији. С истим правом то Грци данас могу да кажу Немцима. Те паралеле многи људи имају у глави када мисле на Европску унију.
Видите ли на Балкану опасност да би Русија тамо могла да преузме важну улогу, можда уместо Европске уније?
Не верујем да би те земље сада могле да се оријентишу према Русији. Москва ту у суштини и нема шта много да понуди – осим енергије. Русија би била преоптерећена када би сада на Балкану преузела улогу коју је имала ЕУ. То сви знају. Али, Руси могу да користе прилику да повремено уплету своје прсте како би ситуацију учинили још тежом.
Остаје ли Балкан буре барута како се то често каже?
Балкан у ствари уопште није буре барута. Буре барута је Европа. Балкан је само фитиљ. Оно што је опасно су – конфликти. Они се не могу изоловати. И управо у актуелној ситуацији у којој је свет постао тако нестабилан и којем не постоји права водећа сила, сукобљеним странама на Балкану ће бити утолико лакше да савезнике потраже негде међу већим силама. То је ситуација попут оне из 1914. године. Тога се треба највише плашити. Извор: Дојче Веле
