Пише: Жељко Цвијановић1. Александар Вучић и Томислав Николић би неко време требало да ћуте о стабилности Србије. То је најмање што би могли пошто су ове недеље показали толико дара да у исто време у еуфорију утерају регионалне хијене, које сву своју политичку срећу граде на српским поразима; затим да преко сваке мере обрадују домаћу пету колону и западне амбасадоре, и да најзад извуку дубок уздах среће из целих легија овдашњих корисних идиота, које не виде ништа лоше ни у Сулејману, само ако ће да склони Вучића и осуђенике набија на претходно стерилисан колац. Елем, све што наредних дана буду радили Вучић и Николић биће дакле ствар контроле штете.
Можда је за тим и било неке политичке потребе, али не и много смисла да Николић претходних дана буде тако брутално пуштен кроз „топлог зеца“. Не сасвим без разлога, СНС верује како ће из разлаза Николића и Вучића изаћи неокрњена, али знају и они да ни на какво добро не слути кад за нешто, па макар то било и пљување Николића, више ентузијазма и воље за профитом показују Зорана Михајловић, Богољуб Карић и Небојша Крстић, него, рецимо, Небојша Стефановић, Никола Селаковић или Марко Ђурић. Уосталом, то је оно што, уместо о Вучићу који интегрише, подгрева причу о два супротстављена Вучића: једном никад санираном радикалу, и другом, који би морао да раскрсти са свим тим Томама и осталим нацошима, а онда, је ли, и да се захвали Русима. Наравно, превише је у зони утицаја око Вучића оних који тако мисле да би његов раскид са Николићем, чак и ако није индукован са те стране, могао да прође и без тог промишљања.
2. Није ми сасвим јасно зашто је Вучићу било потребно место председника. Ако је хтео да се са те позиције више бави стратешким стварима, онда је то свакако требало да најави много пре уторка увече и да претходно затвори сваку дилему с Николићем. Истина, и сам Николић, ако је себе видео само на месту председника, то питање морао је сам да потегне много пре, уместо што се временом зафарбавао у ћошак. На крају, и један и други урадили су најгоре што су могли – ушли су у сукоб – управо оно на чему су радиле хиљаде новинских страна домаћих олош медија за последњих пет година, стотине дипломатских састанака за исто време и десетине агентурних акција. Наравно, нико од њих тај раскид није желео због сопствене разоноде, већ због неких политичких резултата до којих би тај раскид водио.
3. Отуд, ако је већ реч о контроли штете, Вучић би морао одмах да прекине сваку медијску офанзиву против Николића и да му пронађе неко место у будућем распореду које не би вређало достојанство бившег председника. Истовремено, Николић никако не би смео да се појави као Вучићев противник на изборима, а да и не помишља на то како би могао да пређе на другу страну. Није ту реч ни о каквој силованој лојалности, већ о потреби да тај фронт буде задржан у моменту кад свет почиње много више да личи на напредњаке него на њихове домаће противнике.
Елем, овде није реч о каклулацији како би на изборима могао да прође један, а како други (Вучић би, по свој прилици, разбио), већ о томе да политика и математика нису исто, и да је млеко, док је било у лонцу, неку меру и имало, али се, просуто, широко разлило. Наравно, овде није реч о томе какву би штету могли да претрпе актери у сукобу, већ колико се отвара покотина преко које може бити додатно лабављена Србија. 4. Уосталом, лако је уочити механизам према коме то иде. Кад је Николић решио да уђе у сукоб, вест да ће изаћи на изборе против Вучића пласирао је преко руског сајта Спутњик. Та Томина манипулација требало је да нас доведе до закључка како иза његове кандидатуре стоје Руси, који се самим тим противе Вучићевој кандидатури. Наставак манипулације из руку оних код којих се нашла због њихове глупости преузимају они којима она заиста треба. Чеда Јовановић, принц домаће пете колоне, одмах је потврдио да иза Николићеве кандидатуре стоје Руси, који заправо све време индукују сукоб. И зато Чеда већ неко време навија да би Вучић морао да се са националним (проруским) крилом своје странке обрачуна исто као Мило Ђукановић крајем 90-тих. На све то се наставио ноторни Блиц, тврдећи да ће Руси обилно финансирати Николићеву кампању са 20 милиона долара. Наравно, иако Руси Николића стављају у ред својих пријатеља, тешко је веровати да би своја јаја ставили у тако танку корпу. Они ће, наравно, подржати владиног кандидата и, држите ме за реч, нећемо чекати дуго да се огласи неко из Јединствене Русије. Отуд, ни од Николићеве кандидатуре неће бити ништа. 5. Наравно да је та прича о Николићу и Русима глупа, али је проблем што су те глупости сами индуковали Вучић и Николић, што су учинили услугу петој колони, која се потрудила да њихов сукоб представи као судар Запада и Русије у Србији. Ако им то пође за руком, ваља знати да је геополитичко изјашњавање становништва на изборима, по правилу, увод у дубоке поделе, које је Вучићева влада за претходних пет година добро балансирала и држала под контролом. Други проблем је што је Србији свих претходних година полазило за руком да се не прими на провокације из Загреба, Сарајева, Приштине и Тиране. Разлаз Николића и Вучића јесте ствар која се догодила после дугог притиска, и то ће свакако охрабрити провокаторе, уверене да, ко је под притиском попустио једном, попустиће и други пут. 6. Зато би, кад је реч о контроли штете, Вучић морао да затвори неколико рупа, из којих ова прича са Николићем цури. Дакле, прво, да постигне некакав договор, што у овом моменту не изгледа много тешко. Друго, да отклони сваку сумњу и пружи недвосмислене доказе да избацивање Николића са председничких избора неће ни на који начин покварити односе са Русијом. И, треће, да се потруди да напредњачко чланство и бирачи не доживе свет попут Зоране и Богољуба као победнике над Томом. Речју, поражени и понижени Тома није у интересу ни Србије ни Вучића. Ко то може да разуме, тај и себи и Србији може да помогне. Извор: Нови Стандард
