Пише: Ђоко Кесић Премијер Вучић, у чијим су рукама и „нож и погача“ за сада се не изјашњава. Ако их буде, неће то бити само једанаести парламентарни избори од 1990. када је у Србији обновљен парламентаризам, пети ванредни од 2000. и трећи за последњих четири године, биће то наставак политичког рулета с неслућеним гравитационим убрзањем.
Морам признати да сам у овом случају испао лош прогнозер. Веровао сам да се Вучић ипак неће кандидовати за председника Србије, да ће изабрати ваљаног СНС кандидата, па и ако изгуби, свесно ће отворити врата парламентаризму и политичкој равнотежи која је први предуслов напретка било које нормалне земље. Био сам убеђен да му неће сметати „некакво звоцање из Председничке палате на Андрићевом венцу“, веровао сам да је схватио важност дијалога и другачијег мишљења, важност деобе власти с народом и бирачком вољом.
Ова одлука Александра Вучића коначно је јавно отворила фронт са Томиславом Николићем и потврдила ону чувену максиму књеза Милоша Обреновића, која је одавно пустила корен у Србији: „Власт, пушку и жену ни са ким не делим“! Коначно, Вучић де факто имаће апсолутну власт у Србији коју је у суштини и до јуче имао. Кога ће поставити да фингира премијера, а кога да изиграва председника СНС, апсолутно је неважно.
Али у суштини у Србији већ од јуче ништа није онако како је било. Све је добило јаснију димензију са најавом кандидатуре Томислава Николића и откривање дворске тајне да су Вучић и Тома већ дуго два магнетна пола. Вучић и његови сарадници су писали један сценарио, али живот их подсети да драмску радњу, обрте и непредвидив крај треба да пише само Чехов. И нико други!
Дуго је трајала та фарса с дуплим дном. Николић и Вучић дуго већ нису у добрим односима, јесу се театрално грлили пред ТВ камерама, али таблоиди су их давно денунцирали. У ствари, њихов разлаз је почео тако што неко од њих није одржао реч. Оно што је тачно а то и није тајна, Николић никад себи неће опростити што је препустио врх странке Вучићу. Сад имамо наградно питање: Хоће ли Вучић препустити странку Томи у општој трговини, или хоће ли уопште препустити странку кад се пресели на Андрићев венац?
У суштини блиска историја ће мерити значај амбасадора Монтгомерија и Бориса Тадића који су били главни креатори стваранаја СНС и „убиству“Шешеља. Из данашње перспективе главни циљ је био Бриселски споразум и давање легитимитета Косову. Слутим да то није све, а Европски пут не постоји.
Упркос многим маглама и опсенама, политичка стварност пред нама је јасно видљива и претеће препознатљива. Не треба ићи у Делфе да би сазнали где смо. Погледајмо само Парламент Србије, не његов опскурно ментални и биографски састав. Него оно шта то они нама раде.
Паралмент је свугде огледало нације, слика демократичности друштва и његових амбиција да направи искорак ка оним циљевима о којима годинама већ глагољају политичке и интелектуалне елите. Не желим да причам о Маријану Ристичевићу, о Зорану Живковићу, Шешељу, те оном Мартиновићу који ме подсећа на вођу аријевског подмлатка. Површна анализа нашег парламентаризма своди се на племенске ратне игре и ритуале игре, државотворна политика се претворила у Нушиће „Свастикин бут“.Скупштина Србија прошле године није радила шест месеци, а последња пленарна седница одржана је крајем 2016. Опет чекају Вучића.
У демократској пракси, Скупштина која је у хијерархију старија од Владе, могла је да закаже дебату о више важних стратешких питања, која се мотају у Влади, од тога куда иде привредна стратегија земље коју води ММФ и Светска банка, зашто остајемо без снажне домаће банке, сопствене фабрике лекова, осигуравајуће куће, шта је са истрагом о фантомима из Савамале, до моралног кредибилитета неких министара који су столовали у Шилеровој, образовном систему, фалсификованим дипломама, зашто нам умиру села... Могла је председница Парламента сазвати ванредно заседање, рецимо поводом тврдње Драгане Бољевић, председнице Друштва судија Србије и судије Апелационог суда у Београду која јавно тврди да „више је више од четрдесет одсто судија осетило притисак председника судова или политичара да донесу одређену пресуду."
У демократским друштвима све поменуто било би аларм за парламент, важна су то питањима за судбину земље. Код нас, све личи на нас, немамо Парламент јер ово што тако зовемо само је продужена рука Владе, а Влада је сасвим без контроле, нација је утрнула и без политичке самосвести, а слободни медији не постоје.
Ни опозициони лидери не виде проблем у актуелном српском парламентаризму. Парламент баш личи на нас, час је трагедија час комедија. Нема нам друге него да се надамо да ће Србија изњедрити политичку елиту која ће делити власт с бирачима, градити институције система, правну државу и слободне медије.
Али, вратимо се почетку овог писма из Недођије. Александар Вучић каже да се кандидује за председника Србије „због континуитета власти“. Мало је нејасно како и где он препознаје команду која диктира континуитет, јер Влада је главна полуга власти у Србији, а председник Србије је украсна кулиса власти.Све остало је прашине у очима. Вучић, верујем у овом објашњењу није искрен, њега муче само две ствари. Власт и апсолутна власт. ОН, Вучић не би да дели власт ни са ким. Баш као књаз Милош, Слободан Милошевић и Борис Тадић. У овим колоритним балканским правилима неће победити ни Вучић ни Србија.
Остало је да се надамо да ће после ових избора у српском политичком брлогу доћи до извесне политичке равнотеже. Вучић ће бити и председник и премијер, али сасвим извесно ојачаће опозицију, или још важније својим владалаштвом могао би да призведе нови опозициони блок окупљен рецимо око Јеремића, „Двери“ и „Доста је било“. Ослабиће напредњаци, троши се полако али сигурно та матрица осионости, ослабиће и социјалисти чија је политика најмање левичарска а највише властодржачк.,Било би здраво за Србију да у политичку пензију коначно оду Чеда, Зоран Живковић, Чанак,Шутановац, Шешељ, Тадић...
Пут којим се упутила Србија је узак, трновит и безнадан, почива на обећањима, будућности јој нема на хоризонту, ЕУ је фатаморгана, једино је извесно да предајемо Косово.
Имамо погрешну терапију за ово лудило. Извор: Правда
