Сви који су пратили моје писање од НАТО агресије на Југославију/Србију, знају да сам оштро критизирао све власти након пада Милошевића као „продане душе“ Западу које су свјесно економски уништавале земљу и постепено, корак по корак, одрицали се Космета.
То је била чињеница, али не и истина. Мој крути, догматски став пао је на испиту у погледу Ђинђића који је започео као слуга Запада, али се полако осамостаљивао у односу на њега, и у једном тренутку, због тога, био је убијен.
С друге стране, Коштуница (легалиста), који је покушао нешто слично на софт начин, био је, ради своје неодлучности остављен, дезавуиран од народа.
Оно што сам, између осталог и на тим примјерима, научио, било је слиједеће: Човјек је чудо. И његово преобраћење, ма какав год био, је увијек могуће.
Наравно, то се не односи на све људе. Достојевски је у „Злочину и казни“ устврдио како постоје двије врсте особа, оне које се усуђују и које се могу назвати хисторијским личностима, и оне друге које су једино материјал хисторије.
Сви су моји читаоци свједоци да сам, у много наврата, критизирао Александра Вучића и његов поданички однос према Западу, посебно у погледу Космета, што се материјализирало кроз Бриселске споразуме који практично и суштински значе одрицање од овог српског територија.
Једном, када сам компаративно слично рекао Милораду Додику како ми се не свиђа његова партизанска тактика, корак напријед два корака назад, он ми је кратко одбрусио: „Лако ти је причати, кад ниси на власти“!
Нисам му остао дужан, рекавши: „Кад човјек има власт, треба нешто и рискирати, а не само имати привилегије“!
Признајем, да бих ја другачије поступао и у погледу Космета и у погледу Републике Српске да сам на власти. На основу Кумановског споразума из 1999., ушао бих војском, жандармеријом и полицијом на окупирано подручје од стране НАТО, као што бих и прогласио осамостаљење Републике Српске, или бих, барем, БиХ прогласио конфедерацијом, па „ком опанци, ком обојци“.
То је бесмислено и погубно, одговарају ми критичари, јер немаш значајну подршку извана. Можда су у праву, а можда и нису. Хисторија деколонизације у свијету иде у прилог мојим тврдњама.
Није сада битно, или можда ипак јест, расправљати о томе како то да је Војо дванаест година чамио у затвору у Хагу, а његови најближи сурадницу, Ацо и Тома, су већ годинама на власти. Тако је, како је. Чињеница је да су они, вршећи власт, ишли низ длаку Западу.
То је вјеројатно било из тактичких разлога. Легитимно је тврдити да не желиш ући на окупирани Космет војском, макар до Ибра, зато што је НАТО прејак. Није доказано, јер је Милошевић јасно демонстрирао управо супротно, али нема везе. Можда је боље „не бости се с рогатима“.
Међутим, чим нетко тко је на власти мисли као константу како је НАТО прејак, Бриселски споразуми, или постепена предаја Космета непријатељу, су неминовност.
Легитимно је имати и стратегију давања Космета за улазак у Европу. Легитимно је и јачати везе с „непобједивим“ НАТО-ом како Србе више не би бомбардирао. И француски генерал Петен је тако резонирао. Легитимно је, у таквом контексту, оставити косметске Србе непријатељу. Јер, будимо поштени, то је управ оно што се догађа. Добробит уласка у Европу, оправдава све оно што је лоше. Кад се већ пошло тим путем, дај боже да се то једном деси. Скептици би рекли: „Мало сутра“, али није доказано да су у праву.
А сада нешто о способностима двојице главних актера.
Тома нема значајних политичких способности. Није ни лијево ни десно, ни горе ни доле. Није за политику, али је у стању да од ње лијепо профитира. Прије четири године, лукаво је препустио кормило Аци мислећи да се овај неће политички извући због врло тешке ситуације која је владала у Србији. Десило се управо супротно, и Томи је због тога сада криво. Тко му је крив. Све у свему, подпросјечни политичари само могу нанијети штету држави у којој живе; поготово ако је та држава у лошој ситуацији.
За разлику од Томе, Ацо је за политику створен. Јест да је театралан, увијек глуми жртву, а уствари је наглашено ауторитаран. Али то и није превише важно, јер сватко у животу глуми неке улоге. Ацо је у стању преузети ризик. Оно што ради је изузетно тешко и опасно, међутим, он се, за сада, више него добро сналази.
Искрено речено, Ацо мом догматско љевичарском мозгу није по вољи. Мени компромис и улизивање непријатељу (чак и оно тактичке природе) није по вољи. Али никада не заборављам да је Ацо добар шахиста. Да је двије деценије био ултра националиста. Да је његово садашње страње, стање тешке фрустрираности, јер он хоће да Србији буде добро и да народ добро живи. Да је несретан што мора прибјегавати оваквој (тренутачно срамној) тактици.
Ипак, Ацо је најспособнији српски политичар. Он је особа која зна рационално размишљати и која ће, сасвим сигурно, ако јој се пружи прилика, показати своје старо, радикалско (пашићевско) лице. Можда ће тако бити, а можда и другачије. Можда ће га коначно средити или Руси, или Американци, или сам српски народ.
Ацо то зна и свјесно се упустио у варијанту краљевог гамбита. Коначно, он је велики дијалектичар, дакле и човјек наде, ако му се икад пружи прилика.
И зато сам ја за Александра Вучића.
Извор: Правда
