Пише: Предраг Ћеранић
Псиоп операције, али и црне операције које изводе обавјештајне службе, у функцији су сламања противника. Наравно, њима претходи прављење инфраструктуре у виду мреже невладиних организација и куповине утицаја у медијима. Босну и Херцеговину у том смислу морамо посматрати у контексту регионалних прилика, и то не само оних на Балкану, већ и шире, у контексту збивања у региону који обухвата сјевер Африке и Блиски исток. Неспорно је да су методологију хибридног рата на означеном простору увеле западне силе, мада је много прецизније рећи да се ради о неоконима, поборницима неолибералне економије која не трпи државне границе. Они не желе да о коришћењу ресурса којима њихове земље располажу преговарају са стабилним владама, те стога дестабилизују прилике у читавом региону, што смо могли видјети на сјеверу Африке и на Блиском истоку. Они – банкари и власници великих корпорација, првенствено оних у енергетском сектору, користе велики утицај који имају на своје владе, те им на располагање стављају дијелове тајних служби, специјалне јединице, мада и корпорације развијају властите полу-војне формације и уопште, имају развијен сектор корпоративне безбједности.
Значи, све је почело са тзв. Арапским прољећем, а наставило се у Сирији. Услиједио је снажан и неочекиван руски одговор у виду војне интервенције што су подржали најприје Иран, убрзо и Кина, а одскоро у руског савезника убрајамо Турску, али и Египат у перспективи. Балкан је трпио рефлексије сукоба на Блиском истоку. Британци и САД чинили су све да осујете изградњу Јужног тока и балканске руте кинеског Новог пута свиле. Руси и њихови савезници су настојали да парирају. Балкан је по ко зна који пут поприште окршаја великих сила. У почетку је рачуница била једноставна. С обзиром да на Балкану већином живе православни народи и муслимани, било је логично да се Руси ослањају на једне, а Британци и Американци на друге. Када су се Русима придружили Иран и Турска ствари су постале комплексније.
План неокона је хаос. О посљедицама они не брину. Њихов мото је: што горе – то боље. Као и у сваком хибридном рату важан циљ оног који се води у БиХ је креирање јавног мњења. У тој функцији су медији који су пристали да буду анти-медији, односно средство за дезавуисање јавности и обликовање искривљене стварности. Како ће се у будућности ствари одвијати у БиХ, зависи од политичких елита, али и великих сила које буду преговарале о БиХ. Ако те силе у значајнијој мјери буду Русија и Турска, можемо се надати националном помирењу и стабилизацији прилика. Хибридни рат је средство, метод. У његовој функцији је и инструментализација борбе против криминала и корупције, односно политичког обрачуна са неподобним политичким лидерима. Против Мирка Шаровића, Драгана Човића, Младена Иванића, вођени су судски поступци. Кривица није доказана ни у једном случају, али је Шаровић морао одступити с мјеста члана Предсједништва БиХ, а Човић замрзнути зу функцију на одређени период. Политичка, али и штета друге природе, била је немјерљива у сваком од наведених поступака. Данас се слични процеси воде против Милорада Додика, предсједника Српске и Фахрудина Радончића, лидера странке СББ, који се оштро конфронтирао са Изетбеговићем.
Бакир Изетбеговић, упркос правној логици и логици здравог разума, упорно жели да БиХ поднесе захтјев за ревизију тужбе против Србије. Изетбеговић је алатка хибридног рата који на Балкану воде неокони. Он нема подршку ни у званичном Вашингтону ни у Анкари. Они који му дувају у једра, како би преко њега проузроковали нове сукобе муслимана и хришћана на Балкану, искрено желе само хаос. Изетбеговић је својим инаћењем успио да приближи политичке блокове у Српској, потпуно је окренуо против себе и Хрвате, ни све бошњачке партије не гледају благонаклоно на политику коју води. Уз њега су дијелови СДА, вехабије и повратници са сиријског ратишта. Извор: Правда
