Пише: Иван Ристић На Централном Балкану нису намирени национални интереси ма колико се апологете „помирења у региону“ упирали да докажу не само супротно већ и да је сам концепт националног интереса архаичан. Српски вектор остао је на згаришту постпетооктобарске расподеле снага, Хрвати мерљивим критеријумима показују да имају територијалне претензије према суседима, док се црногорски клептократски провизоријум бољшевичким методама одржава искључиво у сврху свођења српског фактора на најмањи заједнички садржалац. Уколико Муслиманско братство доспе на линију фронта противника глобалног исламизма, Изетбеговић ће се више бавити објашњавањем својих четири уздигнута прста него обесмишљавањем РС и тиме јачањем имагинарне БиХ кроз игру нултог збира. У таквој реалности флоскуле о „помирењу у региону“ потпомогнуте прекограничним пројектима прозападног НВО сектора у потпуности губе смисао.

Најпоузданију слику Србије у глобалним геостратешким превирањима треба тражити кроз регионални контекст. Разбијање Југославије као хладноратовског реликта представљало је финале прерасподеле утицаја у новом свету, а Дејтонски споразум само параф на посттитоистичке планове западних обавештајних служби. Међутим, када је Доналд Рамсфелд имао у виду „нову Европу“ и њено успешно инкорпорирање у западни културолошко-економски поредак, није ни слутио да ће недовршени посао остати управо онај који је требао да послужи као пример онима који се не покоре.

Западни Балкан је део макрорегиона у коме постоји мултивекторски фокус захваљујући значајно израженом геополитичком интересу више глобално важних чинилаца. Кључни геополитички фактори усмеравања балканских процеса су германски континенталистички као саставна компонента атлантистичког, турски неоосмански и руски евроазијски. Немачка је мудро искористила несналажење мултилатералних међународних структура при распаду Југославије, а у новије време повлачење Турске након пуча, и другим средствима ревитализовала „Дранг нацх Остен“. Полуга којом Запад на овим просторима управља догађајима је Хрватска. Њена економска доминација се одражава кроз немачки капитал, који прожима све секторе који краткорочно и са минималним ризиком доносе профит – телекомуникације, малопродају и туризам.

Ипак, Руси се постепено враћају у игру. Нога у вратима у последњем тренутку био је НИС, док ће договорена набавка стратешких одбрамбених система поставити арматуру у темељ верзији Балкана која опонира вредносно-идентитетској матрици, чију пројекцију на овим просторима проводе они којима је јака и независна Србија највећа ноћна мора. Некадашња подела Југославије на зону А, коју су чиниле Словенија и Хрватска, и зону Б, коју је чинио остатак државе, прокламована од стране западних обавештајних структура, може бити прецизно мерило успостављања темеља једног од два Балкана.

Каптол против Андрићевог венца

Историјски ревизионизам дуж читаве трансверзале Балтик – Јадран, подстакнут споља, добио је крила. Његова неизоставна компонента је јадрански вектор са Загребом као средиштем. Из тог легла изнедрена је идеја о пројектовању западних интереса посредством хрватске политичке доминације. Хрватски Балкан је у економском и обавештајном смислу добрим делом довршен, снажним утицајем српском интересу ненаклоњеног фактора и драматично лошим политичким одлукама постпетооктобарских номенклатура. Запад се у „зони А“ капиталом снажно позиционирао у стратешким гранама, док је Русија присутна тек у траговима. Повезаност са економском базом оснивачког језгра ЕУ која омогућава пројекцију економских интереса у оно што претендује да постане српска сфера утицаја служи као осовина око које се гради окружење погодно да се Београд постепено маргинализује и угуши. Финализација хрватског Балкана подразумева унитарну Босну и Херцеговину са РС као формом без полуга за спровођење суверенитета, Црну Гору интегрисану у евроатлантске структуре, као и снажну хрватско-српску компоненту са хрватским економским лидерством као везивним ткивом, разуме се, уз помоћ германског капитала. Јадранско-јонски коридор који би повећао исплативост прилично неисплативе Далматине, док би западним краком пројекат Велике Албаније повезао са централном Европом, је фаза која тек треба да уследи. Недавно дефинисану „Јадранску трилатералу“ требало би посматрати као финални политички део целокупног спектра средстава који се спроводи. Дугорочни интерес иза хрватског Балкана је цементирање антисрпског фактора дуж антиидентитетског лука и онемогућавање продирања утицаја Београда према Јадрану. Нова Аустроугарска са привидом суверенитета и политичке самобитности њених чланица има за циљ очување тековина за Запад победничких деведесетих година, и представља једини поуздан ослонац за трајно сасецање српског националног интереса.                                                                          * * * ЕУ као политичко крило НАТО слаби паралелно са опадањем поверења у војни савез. Урушено поверење у процес евроинтеграција отвара простор зачетку српског Балкана, са обрисима који се могу назрети у руском предлогу Б4. Његова окосница биле би Србија, Црна Гора, Македонија и БиХ ослоњена пре свега на потенцијал суверености који има РС. Државе православног цивилизацијског круга, са високим нивоом руског утицаја, биле би истовремено гаранција минимума остварења руског интереса, и погонско гориво за духовно-идентитетски повратак српског народа на место које му припада. Неутрални Балкан није могућ без динамичног економског раста. Бржи економски раст региона Централне и Источне Европе доприноси перцепцији позитивне инвестиционе климе, па је потребно је искористити постојећи моментум како би се Србија што боље позиционирала. Потребно је да воденицу окренемо на нашу страну и будемо конкурентнији од Хрватске, посебно у областима у којима имамо компаративне предности. Због тога су очување бицефалне спољнополитичке стратегије и добро промишљена интеграција у кинески Нови пут свиле од суштинске важности. Балкан са сувереном Србијом као интегративним фактором, која успева да очува кључне идентитетске карактеристике, самосвојан начин живота, и витално важну линију идентитет – породица – отаџбина, мора бити питање недвосмисленог консензуса унутар Србије и свих политичких снага Срба у региону. Хантингтонова граница цивилизација западни и централни Балкан дели линијом Дунав – Сава, што значи да она пролази кроз Београд. Уколико имамо у виду да су на мапама поменутог теоретичара по средини територије подељене само Србија и Украјина, јасна је злокобна паралела која се може да буде повучена. Због тога пут ка креирању наше верзије Балкана Србији и дословно држи главу изнад воде.

Двоглави орао као алтернатива

Два Балкана могу да делују као неумерено поједностављивање у све сложенијој стварности која нас окружује. Међутим, ова подела је недвосмислен израз судара историјских творевина и њихов коначан нуспродукт. Паx Америцана је на заласку, па је од посебног значаја спознати значај тренутка, који се у геополитици мери годинама. Америчко неповерење у северноатлантску архитектуру које се огледа кроз драматичан степен модернизације већ довољно моћних стратешких потенцијала и пребацивање додатних снага у Европу, прелива се и на традиционално наклоњене савезнике. Иако је жеља да делује као показивање мишића ривалима, јасно је да је то ипак сигнал за узбуну. Уколико поверење у члан 5. Северноатлантског уговора опадне испод границе одрживости, немачка безбедносна архитектура ће попунити новонастали празан простор, ма који облик да поприми, а то ће се пре свега одразити на Балкан као једини недовршен простор. При таквом развоју ситуације Србији ће бити неопходна политичка храброст да себе представи искључиво као алтернативу, а никако као сировински прилепак Банским дворима. Тада ће значај тога што српски орао носи две главе загледане на Исток и Запад истовремено добити свој пуни смисао. Избор између два Балкана је суштински избор између антиидентитетског анархичног конгломерата хрватског крупног капитала са недвосмисленим антисрпским предзнаком, и простране војно неутралне територије унутар евроатлантског трбуха, са сувереном Србијом као моћним гравитационим фактором за околне антиидентитете. Сидро разлика ова два Балкана је у цивилизацијској суштини. Ту разлику и просторну недовршеност би евроконтинентализам, некада прогнан на маргине, могао да искористи да се врати у епицентар збивања. Важно је да то дочекамо спремни – у економском, обавештајном, војном, али и смислу меке моћи.                                                                              * * * Уколико Србија чврсто остане на суверенистичким позицијама и успе да одбрани своју верзију Балкана, некадашња славодобитна констатација америчке обавештајне заједнице како је од СФРЈ остала само Армија, моћи ће да се примени на антиидентитетски лук и носиоце његове политике. Од њих ће остати само митови на климавим ногама, и то у главама оних који имају непосредно сећање на грађански рат. Уколико буде мудрости и стрпљења, године које долазе биће године постепеног али сигурног повратка српских позиција изгубљених пре две и по деценије, а карте ће се овога пута мешати без варања. Време је да границе на Балкану, било државне или границе утицаја, уместо крвљу напокон буду исцртане графитном оловком, уз уважавање српског националног интереса. Извор: Нови Стандард