Сви они су доносили своје обичаје спремања хране, зачине, рецепте... зато је и царска трпеза била веома богата.
Срби су одувек волели добро да поједу и попију. Ипак, да ли сте се некада питали како је изгледао јеловник средњовековне властеле у време када гомила поврћа (на челу са кромпиром који је у Србију стигао тек на пчетку XIX века) била непозната?
На двору првог српског цара, Душана Немањића који је државу проширио до неслућених размера, добре хране није недостајало. Са великом територијом стигли су и нови зачини, нове врсте меса, до тада непознати рецепти… Храна је имала велику важност на Душановом двору, а о квалитету онога што су цар и његови најближи јели бринуо се један вредни младић - ставилац Лазар Хребељановић (да, управо онај који ће касније постати највољенији српски кнез који је на Косову пољу стао на црту турским освајачима). Но, вратимо се храни!
На двору се јело много меса – дивљач, риба, перната живина, суво месо и наравно, сланина! Нарочито је цењено било овнујско месо, а са приморја се на двор доносила и морска риба, хоботнице, као и усољена икра.
После Душанових освајања, Срби су имали своје солане у Албанији и Грчкој. Од осталих зачина, користио се бибер, мајчина душица, хајдучка трава, метвица, а допремани су шафран, цимет, мирођија, каранфилић...
Мед је најчешће замењивао шећер.
Поврће није било "на цени". Звало се зеље, а када би помињали "љуто зеље" мислили су на лук и роткве. Ту и тамо, могао је да се поједе црни и бели лук, купус, зелена салата, ротквице, маслачак, блитва и доста врста печурака. Осим меса, млеко и сви производи од млека (сир, кајмак …) су били праве посластице и резервисане за посебне прилике и властелу. Нека "стара" српска јела тада су била "млада", па су се како на двору тако и међу обичним светом, јеле гибанице, проја, цицваре, попаре…
Пилетина у меду
Ово јело датира из XII века, а познато је да се служило на двору од времена Стефана Првовенчаног. Пилеће груди се благо усоле и добро истрљају медом. Овакво месо се остави да одстоји два сата, па се уваља у пшенично брашно и пржи на масти док не добије златну боју. У посуду у којој се месо пржило сипа се бело вино, бели лук и мало мајчине душице, па се тим сосом прелива месо и тако служи.
Шљиве пуњене козијим сиром у сланини
Има података да је ово јело било у употреби у Србији 1393. године. Суве шљиве се потопе у воду да омекшају, изваде се, оцеде и осуше. Када им се одстране коштице, на њихово место ставе се ораси у комадима и козји сир. Све се обмота тањим шнитама сланине и пече на жару. Јело се обично служило на комадићима пшеничног или ражаног, запеченог хлеба.
Бифтек са белим луком
Овај рецепт датира са краја XIII века.
Исецкати средње комаде јунећег бифтека у потопити у расол од купуса да одстоје један дан. Онда се изваде, просуше се и истрљају белим луком и маслиновим уљем. Тако припремљено месо се пече на жару. Готово месо се прелива сосом од црног вина, меда, печурака и купина који се пшеничним брашном повезује до средње густине.
Е сад, овако добра храна мора и да се залије. Избор пића није био тако велики, али се пило квалитетна "капљица". На двору је, медовина (алкохолни напитак од меда) била главно пиће, а точило се и пиво које се у Источној Србији звало "аловина". Ипак, управо су преци цара Душана у Србији установили виноградарство, а чак је и постојао закон којим се забрањивало додавање воде у вино. Цар Душан је имао велики подрум у околини Призрена, па се на његовом двору точила "добра винска капљица".
Извор: Дневно
