Пише: Бранко Радун Током прошле недеље односе у владајућој коалицији, али и на целој политичкој сцени, протресла је вест о могућој кандидатури Томислава Николића, иако су се СНС али и коалициони партнери одлучили за Александра Вучића. Скоро недељу дана је трајала напетост и неизвесност око тога. Но исход је показао и какви су односи снага на политичкој сцени. Јасно је да би кандидатура Николића пореметила те односе (не толико у корист Николића, колико у корист опозиције), али би пореметила и односе на релацији институција председника и премијера. Кад год су се овде свађали председник и премијер (Коштуница – Ђинђић, Тадић – Коштуница) то је слабило државу и њену позицију на међународној сцени. Тада смо имали и штету око наше позиције у вези са Косовом и другим виталним питањима која су се у том тренутку решавала.
Разрешење кратке кризе на релацији Вучић – Николић не иде у прилог опозицији која је толико слаба и међусобно завађена да је била уверена да јој једино раскол на врху државе може помоћи. По казивању Веље Илића, који је претрчао код Јеремића, постојала су очекивања да би Николић могао подржати Вука. То је и за српску политичку сцену, која обилује сценама преокрета, ипак превише. Николић и Вучић су политички тандем више од две деценије и тешко је било очекивати да би садашњи председник Србије из неког ината могао подржати кандидата који је све оно против чега се борио. Јер Јеремић је био школован на Западу и по стилу је западњачки јапи политичар, а био је и министар ДС-а и Бориса Тадића, док је Николић човек из народа, политички противник ДС-а и Бориса Тадића. Стога је изненадно и наглашено Јеремићево (и њему блиских медија) „разумевање за незавидну ситуацију“ председника Николића заправо плод погрешне процене.
Како је Јеремић убеђен да пролази у други круг, он широкогрудо обећава Јанковићу да ће га подржати уколико овај прође у други круг. Поред тога, на релацији унутар проевропске опозиције, а пре свега између Јеремића и Јанковића, на делу је надгорњавање око питања ко би кога подржао у другом кругу, уколико њега буде. Како је Јеремић убеђен да пролази у други круг, он широкогрудо обећава Јанковићу да ће га подржати уколико овај прође у други круг. То је отприлике као кад зовете некога на кафу, а сигурни сте да ће он то одбити јер за то нема времена. Но и поред тога Јеремићева кампања према Јанковићу да „се договоримо да се ти повучеш у моју корист“ не посустаје. У тај галиматијас међусобица укључио се и Саша Радуловић преко својих људи оптужбама против ове двојице. Оно што је рекао – да је слаба и подељена проевропска опозиција без заједничког кандидата неспособна не само да победи Вучића, већ и да уђе у други круг реална је процена тренутног односа снага. Иако је то речено из огорчености јер су га напустила три посланика као последица тога што су, како је рекао, „опозициони кандидати роварили по покрету“, његову тезу да ако проевропска опозиција нема једног кандидата Вучић вероватно побеђује у првом кругу потврђују и истраживања јавног мњења. Закључак се намеће – поред овако подељене и посвађане проевропске опозиције, која се међусобно оптужује за све и свашта, Вучић и не мора да се труди око кампање. Поред спорења и подела, опозициона сцена још тражи свој пут и свог лидера. Кампања Саше Јанковића је сувише „грађанистичка“ и елитистичка да би добила ширу подршку, а Вука Јеремића превише „америчка“ по стилу и изразу, иако је много паметније позиционирана од Јанковићеве јер много шире „гађа“ – поред „проевропских“ бирача, усмерена је и на „патриоте“ и „социјалисте“. Но дуго одсуствовање из земље и припадност глобалистичкој елити код Јеремића ствара реалан утисак отуђења од проблема обичног човека (ма колико се трудили да то превазиђу „присном“ атмосфером). Подела бирача на „пристојне“ који су за „нас“ и оне друге није ником добро донела, а добар пример је и пораз Хилари Клинтон на изборима у САД где се она о бирачима свог ривала Доналда Трампа потцењивачки и увредљиво изражавала. Извештаченост и елитизам у кампањама проевропских кандидата донекле „пресеца“ подршка људи попут Живковића или Веље Илића, али је питање колико користи, а колико штете Јанковић и Јеремић имају од ових „амортизованих“ политичара. Из оваквог стања на опозиционој сцени могао би да профитира војвода Шешељ. Извор: Политика
