Тек што су Албанија и Хрватска у заједничком писму затражиле од НАТО-а формирање оружаних снага Косова и изнеле притужбе на „националистичку реторику српских званичника”, врховни командант Северноатлантског савеза у Европи Куртис Мајкл Скапароти у Приштини је поручио да Кфор има „виталну улогу” у одржавању стабилности и да се актуелни мандат те мисије може мењати „само онда кад безбедносна ситуација дозволи”.
Такав став званичника НАТО-а могао би да се тумачи као да Тирана и Загреб неће постићи ефекат својим дописом и изгледа као умирење њихових „апетита”, али познаваоци међународних и безбедносних прилика с којима смо разговарали упозоравају да би Београд убудуће требало да буде на опрезу око даљих корака ове две чланице Алијансе.
Не звучи пријатно ни чињеница да је, с друге стране Балкана, бивши директор бугарске обавештајне службе Кирчо Киров управо оценио да Србија, захваљујући помоћи Русије, „постаје регионални фактор у војном смислу” и да је тиме „створена атмосфера конфронтације”.
У недавном писму које су потписали министри одбране Албаније Мими Кодели и Хрватске Дамир Крстичевић наведено је и да поруке из Београда имају за циљ „подривање суверенитета Косова и дестабилизовање безбедносне ситуације у региону”.
Да овај потез Тиране и Загреба неће имати озбиљније последице по нашу земљу, уверен је Душан Пророковић, сарадник Центра за стратешке алтернативе, који за „Политику” каже да је утицај Хрватске и Албаније у НАТО-у сада таман толики колики је и утицај Србије.
„Али би зато тај корак требало повезати с причом која је недавно реафирмисана, а односи се на прављење јадранске тројке, састављене од Албаније, Црне Горе и Хрватске. То је први пут поменуто после осамостаљења Црне Горе, а на њој је нешто и порађено 2007, с циљем да се геополитички изолује Србија. За ту идеју ће Албанија или Хрватска лобирати јер имају неки дугорочни интерес”, наглашава Пророковић.
Притужбе на Београд могле би, додаје, да буду само прве акције у реализацији плана јадранске тројке.
„То је тактика ситних корака, с низом иницијатива како би се за три или четири године формирала структура против које ће бити врло тешко борити се. Неће безначајно бити ни ако се Америка буде заинтересовала за јадранску тројку и подржала је”, каже Пророковић.
Да једно писмо не може да произведе ефекат у седишту НАТО-а убеђен је и Зоран Драгишић, професор Факултета за безбедност, који подсећа да је врло тешко променити актуелни мандат снага Кфора на КиМ.
„Мислим да је иза свега жеља да се формирају оружане снаге Косова, и све друге приче служе да се то оправда. Али, колико год неко у Бриселу не обраћао много пажњу на једно писмо у којем се тврди да је Србија претња, требало би ипак водити рачуна, јер су Албанци показали да су вешти у лобирању. Већ су преокретали америчку, па и немачку политику на своју страну. После Дејтона, Слободан Милошевић је био на ивици да га прихвате и поздраве као фактор мира и стабилности. За само четири године Албанци су успели да га врате у статус ’балканског касапина’, већ 1999”, подсећа Драгишић за „Политику”.
Пророковић сматра да је балканско питање сада вишеслојног карактера, јер је присутан и интерес Русије, па и Турске, и да су околности битно другачије него раније.
„Намеће се и питање да ли ће ојачати утицај радикалног ислама на Косову, па и у самој Албанији. Ја мислим да хоће. Дакле, чак и пре сто година или пре једне деценије, у време зачетка идеје о повезивању Албанаца и Хрвата, поставка се разликовала”, подсећа Пророковић.
Драгишић верује да би Србија, за разлику од деведесетих година, требало да одговори тако што ће бити опрезна и учинити све да спречи оно што је у овом тренутку за њу најнеповољније, а то је формирање косовских оружаних снага. На питање о улози Хрватске, он одговара да би пре свега требало обратити пажњу на однос Приштине и Тиране.
„Мислим да је Приштина у овом моменту та која више диктира правила игре него сама Тирана. Задатак је био да се придобије још нека чланица НАТО-а, а за то је Хрватска била најпогоднија. Али у НАТО-у се одлуке доносе консензусом, а такав договор свакако није могућ, јер су чланице и Грчка, Словачка, Шпанија и Румунија. То су државе које не признају Косово и ближе су Србији”, наводи Драгишић.
Још један ефекат који би могло да изазове писмо Загреба и Тиране јесте и додатно заоштравање ионако усталасаних односа у региону. Перцепција у самој Србији је таква да, према најновијем истраживању Београдског центра за безбедносну политику, чак 40 одсто грађана сматра да наша земља у суседству има више непријатеља него пријатеља, а тек 23 процента верују у супротно. Од избијања оружаног сукоба „углавном страхује” 29 одсто испитаних, а девет процената „веома страхује”.
„Верујем да је то више одјек историјских дешавања из претходних 25 година. Сумњам да би резултати били другачији и у неким другим државама. Чак и код народа који су имали много мирнији односе. Мислим да ће тај тренд чак расти, нарочито што се тиче Европе. Ту су и фактори социјалног раслојавања, политичког сукобљавања…”, објашњава Пророковић.
Драгишић каже како је чињеница да у региону с многима немамо добре односе, али да је између тога и статуса непријатеља широк простор.
„Можда Србија са Сарајевом нема добре односе, нарочито кад се помене ревизија тужбе БиХ. Они нису добри ни с Хрватском, а традиционално су лоши с Албанцима. Али у окружењу су и земље попут Румуније, близу је и Грчка, а с Мађарском се односи поправљају. Зато став да смо окружени непријатељима није одржив. Можда отприлике с половином држава и народа у суседству збиља немамо добре односе”, закључује Драгишић. Извор: Политика
