Пише: Пепе Ескобар

Релативно интегрисана Европа данас де фацто функционише у две брзине. Евроазијска интеграција, одвијајући процес много ширег домета, тренутно је, гледно из перспективе централноазијских „подупирача“ (станс), у тробрзинском режиму.

Са оне стране непрекидног и хистеричног информационог круга, Туркменистан је тихо изашао на изборе. Председник Гурбангули Бердимухамедов (на слици испод), који влада већ 10 година, победио је у севернокорејском стилу, са 97,69 одсто гласова од 3,22 милиона изашлих бирача.

Добра је шанса да Гурбангулијево име никад неће бити правилно изговорено у Белтвеју, као што је наговестила Мелиса „Спајси“ Мекарти у сада већ легендарном ТВ скечу. Али то не брине превише некога ко у Ашхабаду има сопствену златну статуу и статус фолк суперзвезде.

Гурбангулију је гарантовано још седам година на власти захваљујући уставној реформи која је усвојена прошлог септембра. Он је бивши зубар прошлог лидера, легендарног и надасве ексцентричног Сапармурата Нијазова, који је у децембру 2006. умро од последица срчаног удара.

Централноазијски „подупирачи“ конфигуришу познату раскрсницу империја: Кине на истоку, Турске на западу, Русије на северу и Авганистана и Индије на југу. У касном 19. веку Лондон и Санкт Петербург играли су Велику игру широм својих огромних територија. Након 11. септембра Вашингтон је најавио нову Велику игру ширењем свог Царства база, и Дик „Мрачна страна“ Чејни слао је мисију за мисијом да испитају више него примамљиву нафтно-гасну понуду у региону Каспијског мора.

Сада је главна игра лагано, али сигурно прожимање и интеграција кинеског пројекта Један појас један пут (ОБОР) и руске Евроазијске економске уније (ЕЕУ) у Велико евроазијско трговачко средиште.

Упада у очи да особени и самоизоловани Туркменистан, суштински гасна држава (четврти у свету по гасним резервама) није део игре. Још горе, због необјашњиво лошег геоекономског менаџмента Ашхабад не само да је угрозио односе са два највећа купца свог природног гаса – Ираном и Русијом – већ је и пропустио да потпише уносан уговор о продаји гаса вољној и спремној Европској унији. Тако смо доспели у надреални сценарио у којем гасна република не може у потпуности да уновчи своје природно богаство – са изузетком гасовода од Туркменистана до Кине, првог којим је централноазијски гас ушао у Кину. Пајпелистан (од енглеске речи pipe, што значи цев, и суфикса „стан“, који садрже називи доброг дела централноазијских држава; аутор овим термином означава глобални рат за енергенте и гасоводе; прим. прев.) је, међутим, непрекидно еволуирајућа кутија, пуна изненађења. Могућност да туркменистански гас преко Ирана дође на Запад још увек постоји с обзиром да транскаспијски цевовод до Азербејџана остаје доказана геополитичка, логистичка и финансијска ноћна мора. Најбоља опција би био туркменистанско-ирански гасовод до извозног ЛНГ терминала у Оману, или гасовод који преко Ирана иде у Турску и потом повезује Трансанадолијски гасовод и Јужни гасни коридор Европске уније. Брисел је, будући опседнут европском зависношћу од Гаспрома, максимално заинтересован, делом и због тога што би на тај начин добио нижу цену гаса. Москва, конкурент Ашхабаду, није нарочито одушевљена. Потенцијална препрека могла би да буде – ко би други – ИД. Највећа безбедносна ноћна мора Централне Азије било би успостављање алтернативног калифата ИД у пољопривредној/водној оази дуж реке Мургаб, канала Каракум и реке Аму Дарја, која пролази кроз Туркменистан и Узбекистан. Замислите само Централноазијски калифат са блиским приступом неограниченим залихама природног гаса. Није ни чудо што је Шангајска организација за сарадњу (ШОС) – којој засад Ашхабад одбија да приступи – већ покренула црвену узбуну.

Путинов десант на Таџикистан

Упоредите туркменистанске плаво-златне (блуе голд, односно плаво злато је алузија на воду као важан стратешки ресурс, око којег ће се у будућности водити ратови; прим. прев.) идиосинкразије са позицијом – енергетских ресурса лишеног – Таџикистана, који је можда на ивици потпуне интеграције у ЕЕУ, у којој се тренутно налазе Русија, Јерменија, Белорусија, Казахстан и Киргистан. Председник Путин ускоро креће на централноазијску турнеју, током које ће посетити Таџикистан и Киргистан. Пословична сарадња у трговини, инвестицијама, енергетици, образовању и науци биће предмет разговора. Ту је и кључни таџикистански проблем: мигрантска радна снага. То питање је чак утицало и на ваздухопловне линије, тј. на количину летова руских и таџичких авиолинија којима је дозвољено да регуларно лете из једне у другу земљу. Таџикистан можда јесте велики увозник руских добара и услуга, али Душанбе пре свега извози своју радну снагу. Новчане дознаке из иностранства чине више од половине БДП, отприлике око четири милијарде долара годишње. Судећи по Главном директорату за миграциона питања из Москве, крајем прошле године око 900.000 становника Таџикистана је у том тренутку боравило у Русији. Ако бисмо у рачуницу уврстили и црно тржиште, цифра би била много већа. Све у свему, питање миграција мора бити разјашњено уколико Таџикистан намерава да се придружи ЕЕУ. Подршка становништва тој идеји је висока, по скорашњој анкети Евроазијске развојне банке износи око 68 одсто.

Коридор је спреман, нека путовање почне

Казахстан, без икакве дилеме, остаје главна звезда централноазијске представе. Нафтни и гасни рај; залихе уранијума; срце Евроазије; радна веома „инвестиционо пријемчива“ економија и директна повезаност са пројектом Један појас један пут и Евроазијском економском унијом. Званична геоекономска политика државе је „Казахстан на првом месту“, што значи да Астана одржава добре односе са Москвом, Пекингом и Вашингтоном, без изузетка. Сиријски мировни преговори, они који заиста имају неку тежину, одржавају се у Астани. Председник Нурсултан Назарбајев је у серији успеха. Он је добрим делом одговоран за прошлогодишњи детант Ердогана и Путина, који је кулминирао домаћинством сиријском мировном процесу и учвршћивањем имиџа Астане као мултикултуралног и мултиетничког геополитичког играча прве категорије, а добро ће доћи и што је Казахстан тренутно привремени (двогодишњи) члан Савета безбедности Уједињених нација. Спектакуларни пробој на светску сцену биће заокружен овог лета на међународном сајму ЕXПО-2017, који се одржава од јуна до септембра. Концептуална тема носи назив Енергија будућности, чиста енергија, нови грађевински материјал и паметне решеткасте технологије. То значи да се Астана мудро позиционира као престоница државе која је много више од нафте и гаса. "Експо" 2017 кошта око три милијарде долара, а финансира се комбиновано из јавног и приватног сектора. Локација у Астани ће накнадно бити претворена у Међународни финансијски центар, амбициозно замишљен као чвориште за све државе од Централне Азије до „Кавказа, Западне Кине, Монголије и Европе.“ Амерички поглед на Казахстан за време Трампове администрације се може испоставити кључним. Ексон послује у Казахстану већ 20 година. Углавном се све своди на крајње компликовано и неизмерно скупо гасно поље Кашаган – које се налази на северу Каспијског мора, у близини града Атирау – из којег се нафта извози тек од краја прошле године. Амерички државни секретар Рекс Тилерсон је покушавао да одуговлачи са продајом Ексоновог удела у државној компанији Казмунајгаз испод цене коју је желео. На крају је попустио. Али, уколико цене нафте порасту, Ексон ће се неминовно у трен ока вратити у Казахстан. Ту је и поље Тенгиз, где су Ексон, Шеврон и Лукоил (који је тренутно под америчким санкцијама) прошле године постигли споразум о инвестирању 37 милијарди долара. Уговор о партнерству су потписали пре санкција које је увела Обамина администрација. Није изненађујуће што много тога зависи од питања да ли ће санкције бити укинуте. То би значило давање зеленог светла за обнављање америчко-руског Великог нафтног партнерства. Ексон је такође стратешки финансирао програме високог образовања на Универзитету КИМЕП у Алма Ати. Кина, што такође није изненађење, је већ сада највећи инвеститор у Казахстану. У њеном случају све се врти око пројекта Један појас један пут, као што наводи Европски савет за спољне односе у детаљном извештају о „транспортном и гасном чворишту Централне Азије“. Чак 80 одсто свих страних инвестиција у централноазијске „подупираче“ иде у Казахстан. Светска банка му предвиђа раст БДП од четири одсто до 2019. године. Казахстан је – уз Иран – један од главних трговинских коридора у кинеској потрази за Светим граалом једнотарифног Евроазијског трговинског средишта. Бивши казахстански министар спољних послова Елан Идрисов није могао бити директнији: циљ је да се постане „логистичко чвориште за Кину и Евроазију“. Један појас један пут? Евроазијска економска унија? Главни трговински коридори? Евроазијска интеграција? Без Казахстана ништа од тога не вреди ни пет пара. Извор: Нови Стандард