ЦИА анализа почиње тезом да, иако је српско-хрватско ривалство водеће у Југославији, у позадини се развија српско-албанско ривалство које ће имати "подједнако важан утицај на то како ће Београд изаћи на крај са проблема националних мањина".

Извештај констатује како је, упркос српским напорима да придобију Албанце одлукама као што су повећана аутономија и економска помоћ, албански национализам јача услед све слабије косовске економије.

"Режим Енвера Хоџе у суседној Албанији, посматра Косово као ентитет под привременом југословенском контролом... Иако нема доказа о страним субверзивним активностима на Косову, ситуација је већ припремљена за страно мешање. Ово је нарочито тачно, јер проблем албанске мањине у југословенској Македонији може дестабилизовати регион на који Бугарска има територијалне претензије", пише у извештају.

ЦИА истиче како милион југословенских Албанаца чини најсиромашнију групу у земљи, док истовремено та група има највишу стопу наталитета и неписмених, што Албанце чини нарочито везаним за земљу.

"Тврда струја албанског национализма се развила међу њима, са циљем превазилажења ефеката некадашње српске владавине, а базирана је на нереалним очекивањима економске користи... Присуство независне албанске домовине унутар граница Косова, додаје инострану димензију проблему", стоји у анализи.

Историјско непријатељство

Анализа ЦИА се осврће и на историјски корен проблема. Спомиње се дубока културно-историјска и духовна повезаност Срба са Косовом као темељом "Старе Србије" и домом прве Пећке патријаршије. Истиче се и важност Боја на Косову 1389. године. Са друге стране, агенти ЦИА били су упознати са тврдњом Албанаца да су директни потомци древних Илира, што би их као такве чинило аутохтоним на Балкану, док би Словени били инвазиван елемент. Извештај истиче и да је Јосип Броз Тито имао озбиљних проблема са Албанцима на југу Србије. "На пример, 1944. Титови партизани борили су се против урођеничке албанске армије која је желела да успостави контролу над регионом. Албанско непријатељство, увек одмах испод површине, еруптирало је опет шездесетих када је Александар Ранковић, српски националиста, Титов повереник и надзорник Тајне полиције, изгубио моћ. Ранковић је играо кључну улогу у понекад бруталним репресивним мерама над Албанцима, а његов одлазак створио је наду да ће се отворити врата политичким и друштвеним променама". Помиње се и протест Албанаца 1968. године у којем су јасно тражили испуњење седам услова: Крај "колонизације Косова" од стране Срба; аутономија; право на самоопредељење; право на посебан устав Косова; стварање албанске републике унутар југословенске федеративне структуре; стварање албанског универзитета којим не доминирају Срби; право на истицање заставе Албаније. Након демонстрација 1968, Албанци су још једном потегли питање републичког статуса Косова. "У децембру 1974. године, немири су поново избили, концентрисани око Универзитета у Приштини. Стотине су ухапшене, а многи су завршили у затвору на основу оптужби за дистрибуирање албанских националистичких памфлета, до писања националистичких слогана на универзитету, од којих су неки позивали на стварање "Велике Албаније".

Одговор Београда

Извештај ЦИА констатује како је Београд био вољан да изађе у сусрет умереном делу албанске стране, док је према агитаторима национализма поступао крајње сурово. "Напори да се реши косовски проблем уродиле су само делимичним успехом. Инвестиције су стимулисале велику миграцију нестручних радника из села у градове, где обећање запослена није испуњено", истиче се у извештају и додаје да је спуштање стандарда на Универзитету у Приштини довело до великог броја "полустручних, незапослених и незадовољних". Универзитет је био главно поприште националистичких тенденција, запажа ЦИА. Како су истовремено са јачањем Албанаца, најистакнутији српски националисти "уклоњени с Косова", они који су остали су били нарочито осетљиви "јер све више перципирају фундаменталну претњу по свој историјски доминантан положај" на Косову. У анализи се даље наводи да Срби гледају на попустљиву политику федералних власти према Албанцима, као на даљи покушај смањења српског утицаја у југословенској држави. "Срби себе виде као предводнике и заштитнике државе, и поносно указују на чињеницу да је Србија била нуклеус формирања прве југословенске државе 1918.", објашњава извештај. Извор: newsweek.rs