Пише: Владимир Судар Да је људска глупост, уз бескрај свемира, једина константа у природи, имали смо ових дана прилику да се уверимо и у Црној Гори. Није се још ни слегла прашина око „андрићевства“ коју је подигла књига босанског заштитара на раду Русмира Махмутчехајића, а из Црне Горе се јавио извесни Аднан Муховић тврдњом да је Његош највећи крвник Бошњака и ислама.
За неупућене, реч је о председнику Скупштине црногорске општине Петница и функционеру Бошњачке странке, коалиционом партнеру Ђукановићевог ДПС-а са жешћим уцењивачким потенцијалом који је Милу обезбедио формирање (још једне) Владе и то у време кад ни игранка са „државним ударом“ на дан избора није помогла да напабирче довољан број посланика.
Истина је да су на Муховићеву изјаву уследиле жестоке реакције, не само из (про)српских кругова него и из његове странке, па чак и старијег члана коалиције — ДПС-а, али Муховића не издаје самопоуздање и он остаје при свом „бисеру мудрости“ и чак тврди да је то званични став његове партије. Јер му се тако може.
А може му се не само због уцењивачког потенцијала Бошњачке странке него и због тога што је његова изјава о Његошу на трагу „државотворне“ политике коју владајући ДПС води годинама пре осамостаљивања Црне Горе. Додуше, људи из ДПС-а препуштају луксуз клеветања Његоша мањим коалиционим партнерима и полуфабрикатима са црногорске (квази)интелектуалне сцене не би ли их, по потреби, добронамерно ошинули по прстима, кад се мало преиграју.
Као што су и Муховића пре неки дан. Међутим, ДПС спроводи исту ту културну (?!) политику а комплетан трансфер блама иде на рачун мањих коалиционих партнера, што њима дође као цена коју морају да плате не би ли уживали у мрвицама са стола Ђукановићеве апсолутне власти.
Но, вратимо се Муховићу, питорескном лику, што би рекао Макс Вебер, идеално-типском постјугословенском транзиционом политичару. Биографију крије као змија ноге, нема је ни на званичној веб-страници општине чијим парламентом председава, али његове фотографије откривају да је реч о типичном транзиционим политичару, из серије техно-менаџерских кадрова.
Изјава којом је ових дана постао регионална звезда и коју су као глупу оценили готово сви који нешто значе у књижевности на просторима од Вардара до Триглава, од Миљенка Јерговића до Мила Ломпара, у ствари је поновљена „мисао“ коју је Аднан Муховић изрекао и у марту прошле године.
А пре него што се „прославио“ паракњижевном и параполитичком анализом Његошевих дела, Муховић је био познат као председник СО Петњице који је заменио службени аутомобил „дачиа логан“ за „опел инсигнију“ уз образложење: „Тај ауто није ваљао ништа, то је румунски ауто, бензинац 1,2, то је ауто за комуналну полицију, за ’рејнбоу‘ усисиваче, то није ауто за председника“.
А да напади на Његоша у Црној Гори нису ни од јуче нити да долазе само од „празилук-политичарчића“ који скривају биографије и школе које су изучили (ако су уопште ишли у школе) подсетили су нас ових дана регионални медији.
Па смо се подсетили да је, на пример, универзитетски професор Новак Килибарда својевремено изјавио да „нема антиисламскијег писца него што је био Његош“ а да је црногорски „писац с међународном репутацијом“ Андреј Николаидис тврдио да је Његош геноцидан песник. Наравно, ниједна од две поменуте „интелектуалне величине“ није без политичког бекграунда.
Ако је тачна „теорија завере“ по којој је Удба по распаду СФРЈ формирала опозицију по мери владајућих комуниста, онда је Новак Килибарда, многи су тврдили, најтипичнији пример таквог опозиционара.
За млађе и читаоце мање упућене у развој вишестраначја у Црној Гори, поменути Килибарда био је лидер опозиционе Народне странке, током последње деценије „најсрпскије“ партије у Црној Гори, и током ратних година радо виђен и гост и домаћин српских националиста у распону од Радована Караџића до Мирка Јовића.
А онда је у другој половини деведесетих, Милу Ђукановићу, после разлаза са Момиром Булатовићем, усфалило посланичких мандата за стабилну владавину, па је активиран најљући „опозиционар“ Новак Килибарда, који је „по задатку“ подржао ону струју до тада јединственог ДПС-а која је идеолошки и политички била знатно удаљенија од његове Народне странке.
Килибарда је, након што је превеслао на другу политичку страну „мутне Мораче“ био једно време и потпредседник црногорске владе и шеф трговинске мисије Црне Горе у Сарајеву, где баш и није био најтоплије дочекан због „младалачких несташлука“, односно дружења са Радованом Караџићем. По окончању „дипломатске мисије“ сачекала га је синекура на универзитету. Данас је радо виђен аналитичар Ђукановићевих медија. Аналитичар са префиксом проф. др.
За разлику од Килибарде, Андреј Николаидис, који је такође ударао по Његошу, није се активно укључивао у политичке борбе, али је овај црногорски писац „с међународном репутацијом“ више деловао „из сенке“ као саветник доскорашњег председника црногорске скупштине Ранка Кривокапића и лидера доскорашњег „млађег ДПС-овог коалиционог партнера“ — СДП. За неупућене, то је онај „прешједник“ Скупштине који је отварао „шједнице“ парламента на течном „црногорском језику“.
Из свега наведеног, јасно је да последње пљување по Његошу није изоловани инцидент политичарчића из владајуће гарнитуре него системска, државна „културна политика“ проглашена оног момента кад се Ђукановић одрекао свог некадашњег, политички профитабилног српства, зарад новокомпонованог црногорства.
И зато ће се напади на Његоша наставити докле год је ДПС на власти у Црној Гори. Јер као што су сви ратови за југословенско наслеђе показали, на прелазу из 20. у 21. век, основни елемент конституисања нација на подручју бивше СФРЈ је негација српства и свега што има везе са Србијом. До потпуне негације чињенице да су неке нације делиле исту државу са Србијом и Србима бар једно 70 година.
А новокомпоновани Црногорци су у најтежој позицији од свих. Ем су последњи кренули у причу о својој самобитности, ем је талог српског наслеђа у некадашњој „српској Спарти“ толики да се до новокомпоноване „самобитности“ може стићи само самопорицањем.
Зато се у земљи Његошевој и дешава да се „Горски вијенац“ штампа без предговора владике Рада насловљеног „Посвета праху оца Србије“. А мањак од две странице у таквим издањима „Горског вијенца“ ма колико показивао одсуство здравог разума, новокомпоновани приређивачи капиталног црногорског дела покушавају да надокнаде са два нова слова „црногорског језика“.
„Чега се паметан стиди, будала се поноси“, није Његошева мисао него народна пословица. Коју би највероватније Његош употребио кад би могао да види како његово дело развлаче његови потомци. Извор: rs.sputniknews.com
