Правда

-Први факултет који сам завршила је Филозофија, али у суштини почетак проблема у бившој Југославији је започео моје студије у политици и дипломатији. Када су почели проблеми на Косову и када је албански лоби већ почео да манипулише Вашингтоном и преноси погрешну слику Си-ен-ену, написала сам писмо главним уредницима и они су ме позвали да представим своје аргументе које подржавају права српског народа на Косову испред милионе гледаоца. То ми је био први наступ на Си-ен-ену и доказало ми је да је могуће борити се за своје право говора у Америци. Затим сам убедила родитеље да се преселимо у Вашингтон где сам почела мастерс студије на Американ Универзитет, најбољи факултет у Вашингтону за међународне односе и политику, у жељи да се добро упознам са основама америчке спољне политике. Моји вршњаци са студија су данас по разним америчким владиним институцијама као Стејт Департмент, ЦИА и друге.

-Нисам заплакала, али сам искрено имала бол у плућима годинама. Бол сам осећала током свих осам година рата, јер сам била свесна велике одговорности коју носим као девојка са 20 и нешто година у представљању права и интереса српског народа док саговорници, мушкарци дупло старији ме нападају на телевизији и говоре да су Срби ратни злочинци и све остало. Суочавала сам се тада са разним фрустрацијама. Сетим се када ми је старији господин из једне наше цркве у Чикагу рекао “прави си борац, волимо те али штета што ниси мушко.”  Ја сам на то одговорила, ”али видите Радован Караџић ме именовао за представика Републике Српске у Вашингтону иако сам и млада и женско. Предрасуда ми је највећи непријатељ, и када покушавам да се борим против предрасуда у вези Срба и када се супростављам предрасудама против жена и млађих људи.”

-Од како излазе чланци у новинама у Србији од фебруара 2016. године, где говорим о Трампу и америчкој спољној политици и где је стављена моја биографија шта сам све радила за српске интересе у Вашингтону, народ ми је на социјалним медијима често слао поруке да је штета да неко као ја није у влади Србије, а после, зашто се не бих укљуцила да се кандидујем за предсеника. Стално су ми долазиле поруке једна за другом, и стално сам се захваљивала. Али у једном моменту када ме назвао неко ко има много искуства у политици Србије и изнео доста разлога због којих мисли да би ме народ изабрао на бази свега зашта се годинама залажем и то што никада нисам била упетљана у политички хаос Београда—у неком моменту сам једноставно пристала.

- Моја платформа је искључиво само решење за економски опоравак Србије и заступање јасног става који подржава суверенитет Србије и бољу преговарачку позицију по свим питањима. Циљ је да се отвори пет економских зона са сасвим новим регулативним оквиром који би путем поједноставлљеног система растерећеним бирократијом и папирологијом омогућаво предузетницима да лакше напредују, да буду профитабилни, и тиме би растао број нових радних места и ниво плата. Не треба нам Европска унија која ће уништити привреду Србије, јер Србија може сама средити своју државу. Српска дијаспора широм света би играла кључну улогу у економском опоравку Србије, јер би инвестирала у те зоне, а такође имала би Глобални саветодавни одбор дијаспоре, сасвим непристрасан ванполитички круг људи који би започео озбиљне реформе у Србији и трансформацију у сређену државу. Уз те зоне би добили и опоравак села, јер би се основале у неразвијеним отвореним местима где моментално не постији ни једна индустрија, и стварали би решење како млади свет може да ради у тим зонама и да не напушта села где живе у околини. 

По питању спољне политике, мора Косово да се врати на преговоре при Уједињеним нацијама као што је било пре 2008. и да се затражи да северно Косово добије статус ентитета као Република Српска како би заштитили српски народ у тим крајевима.

- Пошто сам од детињства долазила сваке године у Србију, имам наравно једну јединствену перспективу са оба континента. Не мора особа бити сваки моменат у свом животу у Србији, нити да се сусреће са дневним проблемима које народ тамо има да би знала шта је оно што требамо да мењамо да би народу било боље. Довољно сам добила укус силне бирократије и трошење времена само то што дођем пар пута годишње. У Америци нисам никада имала потребе да уђем у било коју локалну владину институцију јер је све решено на други начин. Зато је битније управо то што сам живела ван Србије у сређеној држави да бих имала тачно план и идеју како ствари променити како би биле боље за српски народ.

- Сматрам да Срби који одлазе из Србије уопште немају негативан национални став. То је једна предрасуда коју сам чула у Србији и веома се изненађује и боли. Свако ко дође за Америку или било где одржава своју културу, преноси српски језик и традиције деци, имамо преко 100 српских православних цркви само у Америци где долазе и млади и стари, и стало нам је да се одржимо као српски народ. Има нас четири милиона у свету. То није мали број. Паре које дијаспора уноси у Србију сваке године је друга ставка у самом буџету Србије, и штета да то народ не зна.  Уносимо пет милијарди долара годишње по званичним статистикама. Међутим велики је проблем што 30.000 људи одлази из Србије сваке године. Они одлазе не зато што не воле Србију, већ што немају од чега да живе. Привреда је стала, економија не функционише, не постоји право конкурентно слободно тржиште уз законске и регулативне оквире који су неопходни да такво тржиште подрже. Корупција спречава да прави капитал и инвеститори дођу, осим ових који се у принципу “купе” да би дошли тиме што им се предају незаслужене паре да би били у Србији. За ту ситуацију нису криви људи који одлазе из Србије.

- Мени је главни циљ ове кампање да вратимо народ у Србију, да започнемо нове екононске зоне које би толико помогле економском развоју и отвориле нове послове да би управо створиле услове који су потребни да се људи врате. Осим тога, започели смо у контексту покрета Будућност Србије један врло историјски и битни покушај да сакупимо сав потенцијал дијаспоре света у Глобални Саветодавни Одбор, да се организујемо по струкама и започнемо право, ванпартијско, неутрално сагледање сваке индустрије у Србији, да идентификујемо проблеме и начине како да све функционише ефикасније, да укажемо пажњу на изазове и започнемо конкретне промене и модернизацију, и то на сасвим транспарентан начин да народ може тачно пратити и бити обавештен шта се дешава.

-Памтим посебно наступ на Си-ен-еновом најпопуларнијем програму "Кросфајер" где сам била у дебати са господином Ентони Луисом, познатим по својим шокантно антисрпским чланцима у новинама Њујорк Тајмс. Сећам се једног гостовања где је почео да се црвени током мојих контра аргумената на његове погрешне ставове и одједном ме је прекинуо са нападом да сам по његовим речима—српски Гебелс. Наравно, ово је било сасвим контрапродуктивно за њега, јер је америчкој публици било сасвим нејасно у таквом нападу против једне девојке.

- Па није до мене да кажем да ли ме камера воли, али осећам се сасвим удобно испред камере. Стално сам водила дебате на свим главним америчким телевизијама по питању Крајине, Босне и Херцеговине и Косова, а прошлог лета сам снимала као водитељ путопис кроз Београд. Сматрам да је видео заиста снажан модус комуникације и да наравно у контексту такве визуалне медије, физички изглед, и такође глас, имају велику улогу у способности једне особе да некога убеди и да придобије публику.

- Америчка политика није застрашујућа пошто су процедуре стандардне и демократске, ништа није ванредно. Систем гласања је организован да дозвољава максимално право идивидуалцима да своје ставовео представе народу и да народ директно бира. Рецимо, не дозвољава се у главним новинама да се на онлајн чланицма изређају разни коментари који су понижавајући или који имају баналне нападе. У Америци дозвољавају исти број позитивних и негативних коментара, и то искључиво само оне који на угледан начин конкретно износе неке чињенице. Не постоје ботови у Америци где је једна страна у могућности да утиче на јавно мњење на бази тога што имају буџет за плаћенике да нападају политичке противнике. У том контексту, жао ми је да сам искусила неке пакосне и антидемократске поступке политичких конкурената који користе мере против мене које би биле сасвим илегалне у Америци.

- Мислим да личим на типичну српскињу, и наравно на многе нас са Балкана. Сећам се анегдоте када сам била студенткиња и водила две пријатељице из Америке на море у Дубровник.  Нисам хтела да причам са неким момцима на плажи који су седели до нас и добацивали па сам се пријатељицама обраћала на енглеском. На то је један момак коментарисао на глас “не знам за ове две, али она тамо мора да је наша”, а на то сам се гласно насмејала, и одала се.

- Да, наравно. Беогад је мој град рођења. Филм који сам снимила о Београду за америчку телевизију назвала сам зато“ Мој Београд“, јер се тако осећам, а Американцима сам послала поруку на крају филма да је Београд толико диван и народ толико гостопримљив да ће се и они осећати да је Београд њихов Београд.

- Искрено да вам кажем, највише би ми импоновало да се једног дана каже да сам први председник који је донео позитивне промене у Србији, после којих је Србија процветала и народ се вратио својој отаџбини.

- Трамп и Републиканска партија Америке у којој сам од младих дана представља моје вредности, једна од којих је подршка конкурнтне и слободне економије где привредник није оптерећен бирократским и законским баријерама већ му је дозвољено да што лакше и брже развија своје бизнис идеје, што више просперира, и на тај начин постаје генератор просперитета за целу државу. Мала и средња предузећа су кичма Америке. Ја сам лично предузетник, имала сам разне бизнисе и добро знам шта је потребно да људи у бизнису напредују, и желим то да применим у Србији. Ствар је врло једноставна. Не знам шта је то до сада кочило Србију да се у њој не примене основни принципи државне администрације који подржавају здраву привреду.  Америчка економија и стандард живота је доказано боља од бирократије и огромних пореза које Европска унија подржава и зато не сматрам да је то неко решење за Србију.

-Наравно, са великим задовољством би Трампу објаснила историју манипулисања америчке политике од стране других етничких група током Клинтонове власти, предала би му моју књигу Рат речима издата у Америци 1999. на енглеском језику о том проблему—а то би Трамп сасвим разумео, јер није баш љубитељ фамилије Клинтон.  Надам се да народ Србије разуме какву бих ја огромну предност имала у тим разговорима са Трампом као председница Србије, јер сам Амерички грађанин и говорим амерички као матерњи језик јер сам одрасла тамо. Такође сам дугогодишњи члан Републикаске партије и знам како да им приђем, говорим њихов језик како бих рекла. Ја 25 година лобирам и добро познајем Вашингтон, а те акредитиве нико нема од других кандидате за председника. 

-Није случајност да нам је и парола “Време за промене“ јер је време за промене у сваком погледу—у смислу реформисања и остваривања једне сређене економски стабилне државе, али и у смислу да Србија најзад заузме врло јасне ставове који стављају интересе свог народа у првом плану. Није Србија крива што је њен народ разбијен у неколико држава.  Али Србија има право и дужност да свом народу помогне где год да се налази у свету. Србија је прихватила ситуацију на Косову и Метохији само у интересу подржавања стабилности на Балкану. Међутим, време је доказало да је српски народ сасвим незаштићен у тим крајевима и живи у сасвим антидемократском друштву. Та ситуација захтева да Америка, која подржава демократске принципе у свету, помогне да се спроведу нова решења која би подржала основна људска и теротирјална права српског народа на Косову и Метохији.

-На енглеском наравно у првој реченици, али у другој би је уз осмех питала нешто на српском.

- Бирам сама своју гардеробу, јер сматрам да је облачење ствар лишног укуса и једна манифестација права слободног мишљења. Мада, врло бих радо желела да носим дезене наших модних креатора из Србије и на тај начин би их промовисала где год идем у свету. Данас ми је смешно када се сетим када сам као студенткиња у двадесетим годинама, док сам гостовала на америчкој телевизији и држала говоре на Дражин дан у Канади или по црквама, била сам доста самосвесна својих младих година и бринуло ме да ли ће бити предрасуда што сам толико млада особа, и женско, а радила такве озбиљне послове. И зато сам се у то време свесно облачила у озбиљне сакое и повлачила косу сасвим назад да би била што озбиљнија и уклопила се у мушком друштву са којима сам водила дебате.  Међутим, сматрам да је то било погрешно и да ме свет треба проценити искључиво на бази мојих способности, идеја, аргумената, квалификација и позиција које поседујем на сасвим равноправан начин као са мушкарцима без захтева од мене да играм неку стереотипну улогу како неки замишљају жене у политици—типа Медлин Олбрајт или Ангела Меркел. У ренесансним идеалима које подржавам, битно је да је особа испуњена у свим подухватима, па и физичким. Сматрам да жена може бити све што жели, и мајка троје деце, и писац, и сликарка, и борац за права, па чак и да сними музички ЦД (као што сам недавно урадила и који се продаје у Америци у хуманитарну корист болницама у Србији). Посебно желим да пошаљем поруку женама да се никако не ограничавају и не прате нечије стеротипна гледања.

- Фантатична питања! Па са свима причам српски јер су сви наши људи, а у породици се није псовало тако да нисам одрасла са тиме. И у нашој дијаспори се не псује, или барем никада нисам била у тој средини па нисам навикла. Нешто слично као - до ђавола, обично кажем на енглеском.

-Кад ми пишеш мила мати.

- Мишљење моје мајке и оца, и када би ми рекли “успела си без пара без времена уз дрвље и камење оних који нису хтели да ти дају реч, само уз народ и твоје искрене жеље и идеје, поносисмо се на тебе”. Извор: Правда