Ипак, живимо у времену у ком је Русија предмет свакојаких критика по најразличитијим основима, од кршења људских права, до агресивне спољне политике и ауторитарног режима. Ово је и природно, имајући у виду чињеницу да је Русија поново постала политички играч глобалних размера на коме је лако стећи јефтине политичке поене.
Без сумње, руска спољна и унутрашња политика препуне су контроверзи, али то није једини разлог за покретање, како га називају, западног "крсташког похода" против Кремља. Неки политичари на Западу имају обичај да Русију окриве за готово било шта. У њиховом свету, све лоше што се деси долази као последица махинација руског председника Владимира Путина или његовог утицаја.
Био Путин крив или не, до одговора на то питање мора да се дође регуларном истрагом, а не пуким наводима. Како било, једна ствар је јасна: иза кампање Запада против Русије не стоји ништа друго до потреба да се произведе равноправан непријатељ који оличава егзистенцијалну претњу.
Након пада Совјетског Савеза западна цивилизација је, надахнута идејама слободе и либерализма, дошла до представе о „крају историје“, оличене у истоименом делу професора са универзитета Стенфорд Френсиса Фукујаме. НАТО је стекао утисак о сопственој непобедивости и о супериорности идеја које савез заступа. То је довело до наметања тих идеја и вредности, у неким случајевима и силом.
Напад на Авганистан је био само почетак, убрзо је уследила кампања у Ираку. Покушаје Запада да свој утицај прошири и на постсовјетски простор, Кремљ је доживео као покушаје „обојене револуције“, попут оних у Грузији 2003, односно Украјини 2004. године. Слично је окарактерисано и Арапско пролеће из 2011. Врхунац западног крсташког похода били су покушаји да се свргну режими у Сирији и Либији, који су произвели крваве грађанске ратове без краја и конца.
Иронијом судбине, Запад није остварио већину својих планова, а многи од његових покушаја да се „извезе“ демократија су прерасли у сопствену супротност. Уместо да постану демократичније и стабилније, поменуте државе су се суочиле с незаустављивом кризом. Западни наратив није могао да се носи с таквом суровом стварношћу. Као логичан след ствари, демократске вредности су, као и сама идеја демократије, дискредитоване и сведене на ниво спољнополитичког оруђа.
Када је Барак Обама преузео дужност председника САД, та држава је већ имала нарушену слику у свету и нови шеф државе је морао да носи то бреме. Он у томе није успео, изневеривши своја предизборна обећања везана за затварање злогласног затвора у Гвантанаму и повлачење трупа из Авганистана и Ирака.
Поврх свега, он није прекинуо америчку праксу мешања у унутрашњу политику других земаља. То је посебно утицало на опадање угледа Америке у свету, а Барака Обаме и Демократске странке унутар Сједињених Држава. Тако је дошло до успона популистичких снага које су нашле свог лидера у контроверзном милијардеру Доналну Трампу који је постао амерички председник. Његова обећања тичу се престанка „демократског“ крсташког похода и фокусирања на унутрашње проблеме државе.
У таквој ситуацији, за дивно чудо, Русија би могла да одигра веома важну улогу у оснаживању либералних снага на Западу. Русија је већ почела да окупља западне политичаре, али не као позитивни чинилац, већ као кохезивни фактор претње.
Западни наратив на коме се посебно инсистира унутар САД-а окривљује Русију за низ ствари: од победе Трампа на изборима, чему су наводно допринели руски хакери, преко Брегзита који се тумачи на сличан начин, до парламентарних избора у Грузији који су на власт довели проруске снаге. Овај наратив се појављује и у контексту предстојећих избора у Француској и Немачкој: за евентуалну победу Марин Ле Пен, односно неуспех Ангеле Меркел, унапред се окривљује асертивни приступ Кремља.
Поставља се логично питање: да ли Русија заиста има овакав утицај? Зашто уместо ње нико не окривљује Кину? Ако је Русија заиста толико моћна и утицајна, није ли она већ превазишла Америку и постала доминантна светска супер-сила, као што су поједини аутори иронично наговестили?
Држећи се конвенционалне логике, једино држава економске, политичке, и војне снаге САД може да утиче на америчку унутрашњу политику. Русија је, тренутно, далеко од тога. Што се хакерских напада тиче, они су постали опште место и њих примењују обе стране.
Што се избора у Грузији и Брегзита тиче, они су показали да тамошње елите нису препознале резигнираност сопственог народа.
Слично томе, уколико либералне политичке снаге у Француској или Немачкој такође претрпе пораз, то ће бити искључиво последица унутрашњих политичких процеса у тим земљама. У случају Немачке, избегличка криза би могла да пољуља утопијске планове Меркелове и одрази се негативно на њен изборни резултат.
У таквом сплету околности, политички је исплативо нападати Русију. Кремљ је сам допринео исплативости такве политике анексирањем Крима, као и претходном интервенцијом у Грузији.
Историјско сећање такође доприноси наметању улоге жртвеног јагњета Русији. Сви се сећају некадашњег страха од комунизма и Совјетског Савеза. Запад себи може да допусти оживљавање и политизацију овог сећања јер има стратешке алтернативе сарадњи с Русијом у облику Саудијске Арабије, заливских држава, или Турске.
Сходно томе, нападање Русије не подрива стратешке интересе западних земаља. Зато Ријад и Доха могу несметано да бомбардују Јемен без страха од санкција. Зато Израел наставља с колонизацијом палестинских територија упркос великом противљењу муслиманског света. Зато турски председник Реџеп Тајип Ердоган осећа сигурност док противзаконизо затвара хиљаде грађана широм државе.
Русија је за Запад идеална у улози бабароге. Довољно је снажна да се представи као претња, а довољно слаба да се с том претњом може изаћи на крај. Зато јој је и додељена таква улога, иста она коју су избегли Катар и Саудијска Арабија упркос наводима о финансирању тероризма, Украјина упркос потпуном политичком расулу у коме се налази, па чак и Кина, упркос њеној глобалној економској моћи.
Запад мора да напада Русију како би пружио објашњења за сопствену геополитичку рецесију. Ова тактика је за сада учинковита, јер не подразумева напуштање традиционалних стратешких партнера, нити излагање националних интереса некој истинској опасности. НАТО наоружава Украјину војним бродовима. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Russia Direct
