Пише: Ђоко Кесић
Нема сумње, од свих који су с амбицијом пришли овом осамнаестом окупљању на Копаонику, само је бизнисмен Миодраг Костић и његова туристичка филијала профитирала. Остатак бројног тима од око хиљаду госта, политичара, економиста, аналитичара, бизнисмена, представника ММФ и Светске банке па и новинара – остали су скоро празних руку. Примарни циљ бизнис форума био је осмишљен да стручна економска и бизнис елита, у доброј али бескомпромисној полемици помогне Влади Србије да до краја што успешније заврши економске и друштвене реформе и да на најефикаснији начин Србију приближи уређеном друштву, односно да ове значајне сегменте расправе спусте у кругове струке. Односно, како је то формулисао Александар Влаховић „Очекујемо аргументоване расправе из различитих углова,политике, привреде, домаћих и иностраних инвеститора, међународних финансијских институција...на тај начин мислим да можемо олакшати Влади и НБС да дефинишу ефикасне и изводљиве економске политике“. Од Влаховића довољно. Било би боље да није ни настављао, јер је заправо понављао само оно што причају представници Светске банке и ММФ „у реструктуирању привреде треба све приватизовати“. Певушио је ову песмицу уз бас Миодрага Костића. Углавном, Влаховић није далеко одмакао од 2001. односно од његовог Закона о приватизацији од које се Србија неће опоравити у наредних стотину година. О неефикасним јавним предузећима „који коче економски развој и реформе у земљи“ говорили су скоро сви. Нико није до краја елаборирао две битне чињенице о јавном сектору, да су јавна предузећа дозвољна партијска ловишта за криволов и да у њих закон не сме да крочи. Један од бизнисмена који није позван на Коп у Београду ми прича како је очекивао да ће се повести стручна дебата о томе да Србија тренутно развија само услужну делатност, а домаћу индустријску производњу, рецимо у пољопривреди где имамо шансу – темељно запостављамо. Додаје још да је добро што су светске фирме попут Боша дошле у Србију, добар је то маркетинг, али лоше је да већина тих субвенцинисаних чувених робних марки у Србији не производе, него миксују и склапају већ припремљене делове и супстанце... Била је то згодна прилика да се размотре нове околности везане за европски пут Србије који нема алтернативу, јер Федерика Могерини после балканске турнеје је реферисала Бриселу да „ЕУ за земље Западног Балкана постаје све мање озбиљан саговорник за проширење, јер тамо су две државе пред распадом а три у дубокој кризи“. Мирослав Лајчак, министар спољних послова Словачке изјавио је да се висока представница за спољну политику с балканског пута вратила фрустрирана. Испред Србије се као планина усправило питање – шта ради земља која изгуби сопствени циљ магистралне путање, где иде и шта да ради? То изгледа и нема суштинске везе са Србијом и мудрим државничким умовима, учесницима овогодишњег Бизнис форума на Копаонику? Министри из Вучићеве Владе имали су ужичасте наочале, понављали су оно што је њихов шеф више пута хвалисаво декламовао, а остали су се претворили у сумњиву ћутњу и некакво ишчекивање. Не знам где се изгубише они економски аналитичари што по медијима „храбро“ критикују економску политику Владе Србије, пишући како срљамо у светлију будућност. Ћутали су као неми. Због чега? Јер овај форум није замишљен као супротстављање политици премијера Вучића, него расправа о ваљаности те политике и како је унапредити. Политику Владе Србије треба критиковати, јер ни једна политика по природи ствари није савршена. Та критика, да ли им се допадао или недопадао премијер Вучић, у суштини с премијером не мора да има нужно конекцију. У суштини, то увек ваља имати на уму, у питању је напредак Србије. Али најзанимљивија је била позиција наших тајкуна, који су последњег дана на једном споредном панелу направили заседу – никоме. Хоћу да кажем да су могли да отворе ову дебату на главној трибини пред премијером и минстрима. Али нису, они рачунају да је у стрпљењу и чекању мудрост. Зоран Дракулић, председник Клуба „Привредник“ с јетком љубомором отворио је причу о запостављању домаћих инвеститора: „Држава за стране инвеститоре помера и путеве, што подржавам, али учините то и за домаће привреднике...Због „Икее“ померена је чак и наплатна рампа, а један члан клуба „Привредник“ који жели да уложи 350 милиона евра, већ неколико година не може да добије грађевинске дозволе...“ Политика пише да је овај „члан клуба „Привредник“ Мирослав Мишковић, а Дракулић је опет у скривалици говорио и о извесним проблемима Миодрага Костића и његове „МК групе“ који дуго чекају дозволе за изградњу ветро паркова.“Други члан клуба „Привредник“, који има намеру да уложи у обновљиве изворе енергије, чак осам година чека дозволе.“ Владислав Лалић, регионални директор „Икее“ исправио је Дркулића напомињући да „јесте померена наплатна рампа то је био део инфраструктурног пројекта, али ми смо први пут покушали ући у Србију још 1991. Бранислав Грујић, власник компаније „ПСП фарман“ такође сматра да су дискриминисани сви инвеститори који се презивају на „ић“. „Не треба да се поносимо само с нашим спортистима него и успешним бизнисменима...Није сваки бизнис криминалан, а овде кад се каже приватно-јавно партнерство, одмах се мисли на криминал, јер се обавезно подразумева да ће приватник покрасти државу...Влада треба да пробуди инвестициони бум као што је то урадила Влада Анте Марковића“, рекао је Грујић. Дракулић каже да они немају ништа против страних компанија у Србији.“Напротив, али ми само желимо исти третман, што је, чини се проблем политичке природе. Од 2000. Године причамо како Србија има потенцијал, али ти потенцијали никако да прораде“, каже Дракулић. И Дракулић и Грујић су закаснили на воз. Било би корисно да су о томе говорили одмах пошто је премијер говорио да у Србији не постоји предузетнички дух, него сви мисле да држава треба да им обезбеди посао. Да су то учинили наши тајкуни, био би то спектакуларан ватромет, могли су спасити овогодишњи „Српски Давос“, донело би то некакве користи за Србију. Али, бар су рекли. Извор: Правда
