Пише: Иван Ристић Недавно обраћање премијера Вучића на самиту у Индији, кад је позвао индијске привреднике да уместо Дубровника за посету одаберу Београд, изазвало је многобројне полемике у јавности, и поређења онога што се може поредити само на први поглед. Ипак, да ли је све баш тако, и због чега индијски пословни људи ипак бирају Дубровник испред Београда?

Дубровник и Београд нису упоредиви ни по једном објективном критеријуму. Мали град са дугом туристичком традицијом на јадранској обали и израженом сезоналношћу и милионски велеград са озбиљним туризмом у повоју на први поглед немају додирних компаративних тачака. Ипак, једина сфера где поређење има смисла је она која пресудно не зависи од ресурса, већ од адекватног начина представљања свету. Представљање туристичке понуде ова два града и њихов прелазак из формата регионалне туристичке дестинације у глобални бренд је могуће довести у корелацију, на корист развоја београдског туризма. У чему је то Дубровник бољи? У томе што је далеко боље представљен, брендиран а самим тим и боље прилагођен циљним групама које га посећују, што резултира далеко већим бројем туриста и бољим рејтингом у односу на конкуренцију.

Због тога је потребно радити најпре на промени перцепције Београда, затим креирању његовог новог имиџа, искоришћавању компаративних предности града у државном интересу, уз све пропратне економске могућности које централна власт мора да обезбеди.

Величином, обимом, туристичком понудом и карактеристикама представљање Београда је упоредиво са представљањем мање државе или туристичког региона. Добри регионални и нама организационо блиски примери су Словенија или Истра. Најбитнија ствар је успостављање јединственог идентитета Београда, у односу на који ће он са лакоћом бити препознаван у мору других city break дестинација.

Репозиционирање Београда на глобалној туристичкој мапи мора да садржи промену имиџа. Дубровник и овде може да послужи као пример дестинације која је од негативне медијске слике у контексту ратних разарања дошла до места које најбогатији туристи бирају за одмор или за једнодневно путовање крузером. Било да се Београд посматра као „нискобуџетни Њујорк“ (Момо Капор) или „шармантни хаос“ (како га је у свом чланку назвао британски „Гардијан“), позиција на првом месту листе најбољих места за провод коју је саставио угледни Lonely Planet је добра полазна тачка. Попут примера Дубровника који је додатни импулс расту веома успешно дао преко серије „Игра престола“, потребно је у Београд привући светски познате филмске екипе и учинити га препознатљивим местом љубитељима седме уметности. Такође, враћање живота на речне обале, по дужини упоредиве са црногорским приморјем, отвара могућност представљања града који живи на обалама иако је стотинама километара далеко од мора. Међутим, паралелно са глобалном рекалибрацијом Београда у престижну туристичку дестинацију и препознатљив бренд мора сепроводити потенцирање његових предности на тржишту, како би се остварили жељени аутпути.

Компаративне предности

Туризам се не разликује од других грана економије по базичним принципима, а један од њих је проналажење компаративних предности у односу на конкуренцију и одигравање на најјачу тржишну карту. Компаративна предност је она сфера где смо бољи од конкуренције. Код Београда је то случај са угоститељским објектима, посебно специфичном и шароликом гастрономском понудом, али и посебном врстом објеката и амбијенталних целина, као што су боемске четврти, сплавови и кафане. Предност угоститељских објеката је у томе што њихове потенцијале користе сви, био да су у питању студенти на викенд турама, пословни људи на конференцијама или пак високоплатежни туристи који су за свој цитy бреак боравак одабрали Београд. Код овог типа услуга фокус је на приватној иницијативи и омогућавању да она „дише“. Појединац има дефинисан интерес, рационалност у доношењу стратешких одлука и јасну визију крајњег циља. Стварање подстицајног законског оквира за развој сити брејк туризма, смањивање непотребне регулативе, смањење пореза на угоститељске услуге, са крајњим циљем омогућавања инвеститорима да своје замисли остваре на што ефикаснији начин, допринеће процвату и остварењу замисли појединаца, а самим тим и преливајућем ефекту у виду конкретног бенефита за све. Такође, смањењем пореског оптерећења на угоститељске услуге би се у занемарљивој мери допринело смањењу буџетских прихода, док би се са друге стране тим потезом дао огроман подстицај за развој целокупног терцијерног сектора. Конкурентност је неопходно подстицати, али очување традиције нема цену. У том смислу као добар пример може послужити управо дубровачки „Орландо“ где су гости спремни због традиције да издвоје и 4 евра за обичну кафу. На сличан начин београдска Скадарлија и земунски Гардош морају да очувају своје препознатљиво рухо, и очувањем традиције донесу конкурентску предност која се на друге начине не може надокнадити. Остварење опипљивих стопа профита у туризму је на дужем штапу и далеко непредвидивије него у другим секторима привреде, па и најмањи степен неповерења може да доведе до потенцијалног губитка буџетских прихода и радних места. Због тога је основни предуслов снажних стопа раста београдског туризма стабилност. Консензус о туризму као питању од националног интереса би требало да је лако постићи. То би значило ојачавање дипломатске позиције кроз пројекцију меке моћи у регион и свет, што има за циљ да доведе „спилловер“ ефекта на високу политику и општи утицај земље у свету. У контексту попуњавања буџета значајнији је конгресни туризам због веће платежне моћи гостију, и он треба да буде усмерен ка највећим тржиштима – Западу, Русији, Кини, Индији и петромонархијама. Саставни део меке моћи Србије мора да буде масовни туризам усмерен на регион бивше Југославије. Једно не искључује друго, а једино таква комбинација доноси бенефит свима.

Развојна шанса за српску привреду

уризам као будућа окосница терцијерног сектора и значајна компонента укупног БДП-а државе благотворно ће деловати на динамику привредног раста, његову структуру, као и позитивне екстерне ефекте који из тога произилазе. Један евро у туризму је еквивалет три до четири евра нето извоза, због позитивних екстерналија које креира на више нивоа. Промишљеном туристичком стратегијом већ огроман двоцифрени раст Београда се може додатно погурати ка рекордним цифрама и пресудно утицати како на раст БДП-а на републичком нивоу, тако и на његову преко потребну диверзификацију. Неефикасна државна администрација је тег на ногама београдског туризма, а његов невероватан замах је резултат ентузијазма појединаца, а не део неког ширег плана или стратегије. Међутим, упркос томе што му отежава динамичнији развој, она београдске туристичке предузетнике чини драстично отпорнијим и довитљивијим у налажењу решења која наш град чине препознатљивим на глобалној туристичкој мапи. Управо то искуство може да буде полазна тачка још динамичнијег развоја. „Балкански Њујорк“ поседује специфичан шарм, необичан спој традиција, епоха, култура, погледа на свет, и архитектонских стилова. Као такав, у комбинацији са љубазношћу локалног становништва, приступачношћу и разноврсношћу ноћног живота има потенцијал да постане цитy бреак дестинација број један у Европи. Ми користимо само делић потенцијала којим располажемо, и то на погрешан и застарео начин. Ипак, Београд је град који почиње да живи од туризма. Да би се то у озбиљнијој мери одразило на целокупну економију државе, експанзију ове привредне гране само треба усмерити у жељеном правцу, а Београд треба препаковати у препознатљиво рухо и бренд који ће се добро продавати шароликим циљним групама ка којима може да буде усмерен. Бренд, стратегија наступа на глобалном тржишту са посебним фокусом на регион, као и креирање пословне климе која ће терцијерни сектор ослободити окова, неопходни су кораци у том смеру. Кампања мора бити јединствена и оригинална, баш као и наш главни град. Избрендирај, представи, „покупи кајмак“. Није тешко. Извор: Нови Стандард