Пише: Ведрана Рудан Ових сам дана од нотара добила рјешење о оврси. Износ који сам требала платити био је три пута већи од казне. Наглашено је да ме чекају “предвидиви трошкови” ако у року од осам дана не платим нови дуг. Банална хрватска прича. Платила сам дуг. Свима који живимо у овој клоаки кристално је јасно, обичном човјеку преостаје само да плаћа, плаћа, плаћа.
Свако додатно постављено питања укључује “предвидиви трошак”. “Систем”, ма тко он био, грађанима ове земље не прашта. Потпуно је свеједно јеси ли дужан за струју, вртић, воду, одвоз смећа. Бит ћеш овршен без милости. И болестан, и немоћан, на умору, беспослен. Због дуга од 1200 куна једна је грађанка Хрватске остала без крова над главом. Свако дерање хрватске коже, то треба рећи, увијек је у складу са законом.
Ових дана ево нам вруће теме. О дуговима је ријеч. Агрокор, за кога надахнути колумнисти знају рећи да, кад Агрокор прдне Хрватска добије крвави прољев, прди ли га прди. Смрад се диже до неба, а наша се Влада, наводно, са Тодорићем, састаје ноћу у неким дворима. Ноћу? Тко ту ноћи о поноћи кога јебе? Тко је ту курва, а тко макро? Тко су муштерије знамо.
Тодорић није инкарнација успјешне Хрватске од јучер. Још му је Туђман пушио. Што се догодило? Прича о Агрокору јасна је к’о дан. Тодорић се залетио, криво процијенио, развалио раље и прогутао превелику рибу, сад се дави. У капитализму смо. Сватко од нас проживљава Тодорићеву причу.
Ипак, има зајеб. Тодорићева прича није Тодорићева. Она је моја. Предсједник Хрватског сабора, неки Петров, сеоски лијечник, шаље ми умирујуће поруке. Све ће бити у реду, Агрокор је приватна фирма, држава неће штитити Тодорића, она ће само бранити “државне стратешке интересе.” Петров, висококвалифицирани зајебант, најблаже речено, усуђује се у овим тешким тренуцима за мене, не за Тодорића, са грађанима Хрватске комуницирати онако како комуницира са луђацима у свом родном мјесту.
Не кужи да нама психијатар не треба ма колико био амбициозан. Једноставно, нисмо муњени. Јасно нам је и без његовог обраћања нацији да у Хрватској дугове плаћају људи који паркирају у Опатији, не Тодорић и не његова черга. У овој ћу причи, знам, докторе, да то и ти знаш, најебати ја и сви моји и ближи и даљњи. Једини тко неће најебати бит ће Тодорић и сви његови ближи и даљњи. Нећеш најебати ни ти јер си добро плаћени заштитник “државних стратешких интереса”.
Тодорић неће остати без дворца у коме живи, неће остати без дворца у Медвеји са хелиодромом на крову, неће остати без хеликоптера, авиона, бродова, отока у концесији, милијуна еура у кешу, неће платити “предвидиве трошкове”.
Зет ће му возити луда кола, и синови, кћи ће се у друштву Северине кесити на неком партију и показивати ми најновији модел шанелке који кошта 5 тисућа еура.
Дјеци погинулих хероја за Ускрс ће уручити чоколадног зечића, а посјетит ће и лудницу у родном мјесту уваженог психијатра Петрова и поклонит му 100 еура за његове пацијенте којима је у лудници боље него на слободи.
Онда ће се скупа са националним психијатром смијешити у камере државне телевизије. Можда ће обоје и пустити голуба у част оних који ће стати у обрану “државних стратешких интереса?”
И нека нам је! Агрокор је Хрватска, а Тодорић је Тодорић.
Извор: Блог Ведране Рудан