Пише: Иван Ристић Недавни разговор председника ДС-а са страним амбасадорима, позивање посматрача ОЕБС-а и других међународних организација које српски народ памти углавном по злу, као и истицање кандидата који читав изборни процес и мукотрпно грађене институције система извргавају руглу, не могу се приписати искључиво тражењу алибија за прилично известан фијаско на председничким изборима. Јасно је да је њихов циљ дестабилизација унутрашњих прилика у Србији за време и након избора, а нови моменат је да некоме дестабилизација треба и пре избора, што у себи носи посебну опасност.

Невоља лежи у повишеном нивоу осетљивости прилика који карактерише период великог прекомпоновања глобалних процеса које је у току, а који се може искористити за делегитимизацију изборног процеса у Србији и трајно руинирање мукотрпно враћеног поверења на релацији институције – грађани. За разлику од ламента над начином пребројавања гласова и неправилностима на бирачким местима, делегитимизација изборног процеса недељама пре избора уноси опасан раздор у бирачко тело, а медијским спином може да доведе до исхода жељеног за западне менторе дела опозиције – нереда на улицама и довођења у питање самог одржавања избора у нормалним околностима. Циљ је остварити могуће у датим условима – свим расположивим средствима довести до кохабитације, што би у не тако дугом периоду довело до парализовања целокупног политичког система у држави и изазивања ванредних парламентарних избора. Како се у разједињену, слабу и испразну опозицију не могу полагати велике наде и очекивања за мобилизацију довољно широких маса које би довеле до преокрета на политичкој сцени, прибегава се опробаним и добро познатим методама – делегитимизације изборног процеса изнутра, уз злокобно призивање спољашње интервенције.

Спречити македонски сценарио

Често се и потпуно неоправдано заборава да бирачко право није „пало с неба“ већ је у његове темеље уграђено небројено много крви, зноја и људских судбина да би се са њим неко олако поигравао, било карикатурама које исмевају председничку функцију, арбитрирањем споља или некако другачије. Најважније од свега, и подједнако важно за све опције на политичком спектру, је да избори по сваку цену морају да остану унутрашње питање. Политичким странкама, покретима и кандидатима усмереним на „пут без алтернативе“ у НАТО савез насупрот томе одговара интернационализација изборног циклуса, јер у регуларној изборној утакмици немају никакве шансе да тријумфују. Ламент над наводном изборном крађом пре него што је предизборна кампања и почела, као и призивање страног мешања ни у ком случају не доприноси повећању транспарентности, легитимитета и стабилизацији прилика пред традиционално осетљив предизборни период, већ управо супротном – отвореном призивању страног мешања по македонском сценарију. Процес „довршавања посла“ на Балкану, започет рушењем власти у Македонији и офанзивом усмереном на РС, добиће на дубини, обиму и значају. Атлантистички фактор у овако трусним околностима тежи да искористи сва расположива средства у приликама које се стицајем околности створе, како би Србију скренуо са правца постепеног повратка суверености и инсталирао нове владајуће гарнитуре, подложније спољним утицајима. Онемогућавање држава да следе курс самосталног одлучивања, усмереног на развој, њихов је циљ од када се родила идеја о трансатлантском безбедносном повезивању. Због тога не треба имати илузију да је смисао утицаја на изборни процес у Србији брига за демократске институције и процесе, и партиципацију грађана Србије у њима. Извор: Видовдан