Неколико је пројеката српске наменске индустрије који изазивају интересовање страних купаца - возила “лазар” и “милош”, ракета “алас”, ракетни систем “морава”, самоходна хаубица “нора”...
Србија је 2016. године произвела и извезла наоружање и војну опрему вредну 894 милиона долара, чиме је потврђено да је оружје роба која лако долази до купаца у иностранству, пишу Вечерње новости.
Циљ домаћих оружара и државног предузећа Југоимпорт СДПР, које послује као интегратор фабрика домаће војне индустрије, како је истицано протекле деценије, јесте да по обиму извоза покуша да стигне резултате које је бележила СФРЈ. Југославија је била изузетно агилна у овој области и сваке године су се у државну касу сливали милиони од продатог оружја.
О осамдесетим годинама прошлог века - златном периоду домаће производње и продаје наоружања - некадашњи директор маркетинга и стратешког планирања предузећа Југоимпорт СДПР, др Ненад Гојковић, данас говори као о периоду невероватног успона југословенске борбене технологије. Резултати зараде које су тада достизане данас делују готово невероватно - преко “Југоимпорта” се годишње фактурисало између 2,5 и 4,5 милијарди долара!
- Овај ниво производње и трговине наоружањем данас јесте готово недостижан, али то никако не би требало да обесхрабрује људе који се овим послом данас баве. Наменска индустрија сваке земље је златни рудник, који доноси зараду, зависно од способности да се њом успешно руководи и роба продаје купцима - наводи Гојковић.
Он каже да је Југославија преко Југоимпорта СДПР највећу зараду остваривала од великих инфраструктурних инвестиција у свету. Међу референце ове компаније тада седамдесетих и осамдесетих година убрајане су луке, војни објекти, болнице, склоништа и бункерска утврђења. Милионе долара донео је пројекат авиона “галеб”. Овај посао је кулминирао извозом између 150 и 200 авиона у Либију. Није реч само о авионима, јер је пуковник Муамер Гадафи платио комплетан трансфер знања, обуке, делова, одржавања и свега осталог што подразумева коришћење авиона.
“Галеб 4” конструисан је као врхунски авион, за који је озбиљно била заинтересована америчка војска. Према оквирним плановима, тај, наш Г-4 требало је да буде први авион који би се нашао у чак три компоненте оружаних снага САД. Када су њихови стручњаци погледали документацију и перформансе ове летелице, рекли су да је реч о авиону “прве половине 21. века”.
Тенк М-84А један је од најуспешнијих војних система икада конструисаних и направљених на свету...
- Уговорена је продаја више од 150 комада за Кувајт. Овај тенк имао је низ предности у односу на светске пандане - за четвртину нижу силуету, брзину од чак 70 километара на час, аутоматизовано управљање, трочлану посаду, прецизност нишана... У југословенски тенк уграђен је мотор способан да ради на готово све врсте горива - дизел, сирову нафту, бензин, керозин, гас... Американци то никада нису признали, али током Заливског рата само је М84 ушао у Кувајт. Разлог је био у пустињском ветру “гиблију”, који је због песка и прашине озбиљно паралисао ратну технику. Нашем тенку то није био проблем - објашњава Гојковић.
Лансер ракета “оркан”, када је конструисан, такође је био својеврсно технолошко чудо. Тукао је готово непогрешиво на даљинама од 70 километара, а одступања од циља била су свега пет до десет метара. Кључна је била прва испаљена ракета, која је била конструисана тако да у лету прикупља податке - температуру ваздуха, густину, температуру и све остале параметре које утичу на прецизност. Ове информације директно су упућиване командном центру, који би на основу њих кориговао лансирање осталих ракета.
Гојковић подсећа да постоје и информације да су се у Пустињској олуји Американци определили за нападе авијацијом, уместо копненим снагама, баш због страха од “оркана” Садамове војске. Овај систем развила је Југославија са партнерима из Ирака, али без обзира на то Американци су били живо заинтересовани да га купе. То, међутим, није било могуће.
“Ништа лошије није пролазило ни лако наоружање. После филма “Ловац на јелене” у коме је Роберт де Ниро носио “Заставин” карабин, у САД је завладала права помама за нашим наоружањем. Због законских процедура, у САД се јавио дефицит “Заставиних” пушака, па је тамошшња дистрибуција формирала листе чекања. Исти имиџ добио је и пиштољ ЦЗ-99, који се прочуо по Европи пре него што је почела серијска производња. Чак и славна берета, произвођач са непоредиво већим реномеом, нудила је да буде кооперант у пројекту “деветке””. Извор: Вечерње Новости
