Правда

Пише: Предраг Ћеранић Зато је самит лидера Западног Балкана позитивно одјекнуо у региону. Разговори о привредним пројектима, изградњи фабрика и путева, могу донијети само добро јер доносе нова радна мјеста, а етничке тензије потискују у други план. Сусједи треба да сарађују, превазилазе међусобне разлике и неразумијевање. Ако се ствари буду одвијале сходно жељама изнесеним у Сарајеву, гдје је овај сусрет одржан, Балкан би умјесто да буде „буре барута“ могао постати велико градилиште. Царинска унија, о којој се почело говорити, привредни замах би могла поспјешити. Тако би се створила и повољна атмосфера за српско – бошњачки дијалог, кључ стабилности у региону. Али, у „босанском вилајету“ зло не спава, па су се тако нашли и они који су обезвриједили сусрет премијера Вучића са предсједником Српске Додиком у Источном Сарајеву. Основна њихова примједба састоји се у минутажи, јер је по њиховој штоперици тај састанак није трајао више од 15 минута. То што је сусрет Трампа са Ангелом Меркел трајао исто толико, нико и не спомиње. Дужина састанка није параметар његовог квалитета. Напротив, вишечасовни састанци чешће знају бити мучни него плодоносни. Важније је за самит одржан у Сарајеву напоменути нешто друго. Што су земље Западног Балкана међусобно ближе, то су заједно све даље од ЕУ. То су најприје схватили у Хрватској чији представници су долазили на почетни састанак у Берлину, па су одустали, јер их је све подсјетило на СФРЈ и њену могућу обнову. Тако се за Западни Балкан увријежило тумачење да су то земље које још нису чланице ЕУ, што овом појму даје политичко, а не географско значење. Наиме, још прије три године, на првом самиту земаља Западног Балкана одржаном у Берлину, видјело се да је Њемачка иницијатор разговора који би требало да донесу међусобно приближавање земаља у региону и потоње, колективно придруживање ЕУ. Колективно придруживање значи да ниједна од ових земаља неће постати чланица ЕУ, већ ће све заједно чинити предворје ЕУ, „Б зону“, другу лигу, колоквијално речено. У том контексту треба посматрати и иницијативу о царинској унији коју заговара Меркелова, а идеју је недавно промовисао премијер Србије Вучић. У реду, од међусобног економског повезивања са земљама у региону не треба одустајати, али одустати треба од илузија типа „ЕУ нема алтернативу“ и славити отварање преговарачких поглавља. Очито да ЕУ за Западни Балкан има алтернативу у виду предграђа, с циљем да не буде ни турска ни руска интересна зона, а могла би послужити и као прихватни центар за мигранте, које је поново најавила Турска. Фигуративно речено, за Западни Балкан што се Њемачке тиче, предвиђен је статус „чардака ни на небу ни на земљи“, односно, нити ће земље које га чине постати чланице ЕУ, нити ће бити препуштене евроазијским интеграционим процесима. Коначно, не тако давно за постјугословенски простор користио се термин Југоисточна Европа, али је уназад неколико година промовисан израз Западни Балкан, чиме је овај регион и терминолошки измјештен из Европе. Можда је најбољи израз употријебила Марија Тодорова, бугарска историчарка позната по својој књизи „Имагинарни Балкан“. Извор: Правда