Гишка је неколико пута био тешко рањаван и иза себе имао 11 година робије, али је пре рата својим саветима покушавао да смири узавреле страсти међу младима. Зато се на гробу Жапца, који је убијен у 19-ој години живота, обратио управо тој генерацији.
Апеловао је да се не просипа крв без разлога, да се не убија за реч или због погледа, најавио да ће доћи време када ће се свако доказати и показати када буде био приморан да брани своју отаџбину, мајке и сестре на ратишту.
- Заклињем вас млађа генерацијо, заклињем вас топло и племенито да се мирите уместо што ратујете, да не вадите оружје, да не просипате српску крв, тешка времена нас чекају. Србија је та несретница коју ћемо ускоро бранити по шанчевима и рововима. Бранићемо је у бункерима. Овенчаћете се и крвљу и славом највероватније, иако ми то не желимо. Немојте да просипате вашу крв између вас, заклињем вас да не носите оружје, да се не убијате, јер то је грех - рекао је Гишка окупљенима.
Више од половине присутних није веровало у то што говори, нису могли ни да наслуте да ће се обистинити оно што је Гишка са сигурношћу прорицао.
Убрзо након тога, решио је да оде на ратиште јер није хтео да га убију у Београду као криминалца.
- Нећу да ме убију овде, писаће новине да су убили криминалца, идем да погинем у борби за свој народ - говорио је.
Тако је и било. Пред одлазак на ратиште, поклонио се испред споменика Бранислава Матића и замолио да, ако погине, првих шест месеци буде сахрањен управо у гробу свог пријатеља.
Погинуо је када је ушао у дубину хрватске територије, у месту Госпић у ком је гарда била смештена неко време.
Званична верзија каже: “Напуштен од три тенка тадашње ЈНА који су се, уместо да му чувају одступницу, из до данас нејасних разлога, једноставно повукли. Гишка је тог 15. септембра 1991. године, дан пре 36. рођендана, више пута напуштао заклон позивајући помоћ. Кад се последњи пут нашао на брисаном простору, погођен је са три хица, с леђа”.
Предвидео и своју смрт
Дан пре смрти позвао је мајку са ратишта и рекао јој: “Немој да плачеш ако погинем”. Истог дана у њен стан у Београду дошао је један човек и рекао јој да сина живог више неће видети.
Следећег дана он је био мртав, а 16. септембра, на његов рођендан, донели су јој његово мртво тело. Извор: Курир
